5 PUTA SAM POKUŠALA DA SE UBIJEM, SRCE I MOZAK VIŠE NISU BILI MOJI: Nina nikad iskrenije o bolesti koje se mnogi stide

Majka skočila sa detetom sa terase! Majka bacila dete u kontejner! Majka se ubila! Sve su to naslovi u novinama na koje sam godinama nailazila, i sama bih osetila gnev nakon pročitanog teksta. Ne mogu ni da zamislim koliko ih je okolina osuđivala i koliko su bližnji bili devastirani time šta je počinila, ali sada znam da je većini tih majki trebala pomoć, a ne osuda.

I prvi i drugi put porodila sam se pririodnim putem, bez epidurala i nekih traumaticnih iskustava sa porođaja. Nakon oba porođaja imala sam postoporođajnu depresiju. U ovom svom obraćanju pažnju cu posvetiti više svojoj drugoj ppd. Što se tiče prve, bila je blaža, nisam bila lečena i prošla je spontano nakon 13 meseci. U toku tih 13 meseci imala sam četiri pokušaja samoubistva, imala sam priviđanja i strahove vezane za zdravlje i mentalnu sliku našeg sina, koji je, hvala Bogu, izrastao u naprednog i zdravog dečaka.

Obe trudnoće su željene i odnos u braku obiluje ljubavlju, tako da tu nisam mogla da pronađem razlog zašto se baš meni desila ppd. Po prirodi sam izuzetno stabilna ali, ruku na srce, to nije važilo za moj PMS u trajajnju od 3 dana, svakog meseca.

Nakon drugog porođaja, odmah po povratku kući, krenula sam da osećam nezadovoljstvo svojim životom, krivila sam svog novog sina za to. Postala sam bezvoljna, bez enegije, gradacijski sam gubila želju za životom. I budila sam se svakog jutra bez ikakvog smisla u svom životu. Mogla sam da gledam u ikonu Boga ili u svoju predivnu decu, bila bih ravnodusna.

Odjednom je krenuo da se javlja osecaj neizdrživosti u svojoj koži, jednostavno, pre bih da me nema nego da sam u svojoj koži.

Zatim su usledile crne misli. Srećom, nikada nisu bile usmerene prema deci, bila sam u stanju da okupam, izmasiram, nahranim i uspavam svoju bebu i da odem da sebi prerezem grkljan. Srećom, svaki put bi mi muž spasao život. Sećam se da sam jednom po povratku iz toaleta išla da bacim uložak i da me je muž zaustavio da pita da očistim bebi nos. Ja sam se totalno pogubila, bila sam nemoćna da odradim ta dva zadatka. Pala sam na pod, počela sam neutešno da jecam. Nisam znala kojim redosledom da obavim te radnje, nisam mogla da se organizujem. Koliko je to samo kontradiktorno mojoj glavnoj sposobnosti multitaskinga.

Jednom prilikom sam izašla iz kola jer jednostavno nisam znala kako se vozi i plašila sam se da nastavim dalje, jer sam bila dezorijentisana. Osećala sam nemir u grudima čim padne mrak, dobila sam i anksiozne napade, iznova sam ponavljala kako ne mogu više da budem u svojoj koži I kako će svima biti bolje bez mene.

Da ne budem lažno skromna, ja sam ona dežurna u našoj porodici koja stoji iza svakog provoda i svake naše uspomene. Billa sam besna i ljuta, plačljiva, i najtačnije izgubljena. Moje srce nije bilo moje, a moj mozak nije bio moj. Iznova i iznova bih čula komentar: Pa kako, ona je baš jaka žena. I to me je jako ljutilo ali, uistinu, u ringu sa hormonima moja je bitka izgubljena već u prvoj rundi . Nemoćna i izgubljena, i tek na kratke momente funkcionalna. Osećala sam težinu u nogama, a slabost u rukama. Nekada jednostavno nisam mogla ni da pridržim dete da ga nahranim.

Fraze poput:  Pogledaj svoja dva anđela, ,To je greh protiv Boga, činile su da se osećam samo gore, povećavale su moj osećaj krivice i želje da sebi prekratim život, tako da to nikako nemojte govoriti osobi koja se bori sa ovim stanjem!

Jedne noći, nakon nekoliko napada panike i pokušaja samubistva, zavrsila sam u bolnici "Laza Lazarević". Prva dva dana sam bila u obavezi da budem na intnezivnoj nezi, gde su najteži slučajevi i ljudi vezani za krevete. Tada sam se suočila sama sa svojim tegobama u nepoznatom okruženju. Zvala sam doktorku u pomoć, jer je bilo neizdrživo, i rekla mi je da je to moje pravo stanje samo u novom okruženju.

Pri prijemu sve vam uzimaju, čak i brushalter, kako ne biste zloupotrebili bretele, a grudi teške i bolne od mleka. U toaletu nema ogledala, umesto ve-ce šolje su čučavci i nema tople vode. Posle dva dana prešla sam na drugo odeljenje, gde su prizori manje strašni i gde u tolatu ponekad ima tople vode. Dan se svodio na to da nekoliko puta dobijemo terapiju, od koje kao nadrogiran zaspiš.

Jednu noć imala sam nuspojavu od nekog leka, zabacivala mi se glava unazad i kočila vilica, jedva sam se dovukla do dežurnih sestara koje su mi odmah dale neku injekciju od koje je to ubrzo prošlo, ali su me iz ambulante isterale sa: Hajde idi sad, nemoj da dramiš, videla sam to sto puta.

U toku dana nemaš razgovore sa lekarima, imaš period od sat vremena kada porodice pacijenata zovu i tada bismo svi čekali na ta 3 minuta da čujemo nekog voljenog, i bili bismo pod nadzorom šta pričamo, smeli smo samo da poručimo stvari da nam se donesu.

Nakon 7 dana, kada sam prestala da osećam strah kada dolazi noć, počela su jako da mi nedostaju moja deca i to me je polako ubijalo. Nema te doze lekova koja je mogla da mi ublaži to nedostajanje. Više nisam mogla ni da spavam sa lekovima, samo sam o njima razmišljala, sestre su me terale da čekam 2 ujutru, pa ako ni tad ne spavam, dobila bih neku injekciju.

Jednom prilikom, kada je bilo tople vode, želela sam da se istuširam. Sve lične stvari stoje kod sestara, ušla sam da tražim šampon, u tom momentu sestra nije bila pri raspoloženju i isterala me je napolje, a ja nisam imala čime ni da se okupam. Osećala sam kako ti lekovi polako ubijaju moju ličnost i karakter, više sam ličila na zombija bez ikakvih obrisa stare Nine. Morala sam da nađem beg iz te situacije, nabavila sam papirić i olovku, i mužu napisala tajno pismo o uslovima u kojim se nalazim i kako moram što pre da se vratim kući. Znala sam da ću ga sutradan po prvi put videti preko prozora sa šipkama, i tom prilikom sam mu dobacila pismo.

Sutradan je muž došao da potpise da me puste napolje. Po dolasku kući delovala sam dosta bolje, ali sam od lekova i dalje više ličila na zombija. Nakon dva dana opet sam počela da dobijam napade, nalazio bi me na podu kako ronim suze i izgovaram bolne reči i to je mog muža navelo da se pokaje što je potpisao moj izlazak iz bolnice. Bilo je teško paziti dva deteta i strepeti šta će tvoja nestabilna žena sledeće da uradi.

Zakazao mi je da odem u Palmotićevu, tamo su uslovi sjajni, može da se koristi telefon, imas radionice svaki dan i svakodnevne razgovore sa psihologom. Ali i tamo je nedostajanje koje sam osećala prema deci krenulo da me ubija. Desilo se nešto neočekivano - morali su da ponište moj prijem zbog visokog D dimera i rekli su mi da se vratim čim ga sredim. Pocela sam da plačem, ali od sreće, što ću opet biti pored svoje dece. Znala sam da se nikad više neću vratiti. Tom prilikom osetila sam prve atome snage da krenem samostalno u borbu. Pretpostavljam da je to usled toga što sam tamo zaista razgovala sa profesionanim licima, pružena mi je pažnja, objašnjenja zasto dolazi do tog stanja i usled čega se tako osećam.

Čim sam došla kući, radiklano kakva i jesam, bacila sam sve lekove u ve-ce šolju. Shvatila sam da će takva vrsta lečenja samo produžiti moju agoniju. To je lečenje posledice, a ne uzroka jer, kad god bih dobila menstruaciju, ja bih bila na 5 dana ona stara Nina. Čim bi mi menstruacija prestala, ludilo se vratilo i obuzimalo bi me celu.

Setila sam se doktorke koja je lečila moje migrene I pms dr Svetlane Vujović. Okrenula sam ordinaciju, kumila i molila da me primi, jer sam otpuštena sa visokim rizikom od suicida, i primljena sam bila kroz dva dana. Doktorka se sa mnom složila da treba lečiti uzrok - HORMONE, a ne mozak kao posledicu.

Prvo smo rešili pitanje moje novootkrivene trombofilije, pa smo započeli terapiju kontraceptivnim pilulama i bromazepamom pred spavanje. Iz meseca u mesec sam bila sve više svoja. Uz ovakav izbor lečenja, potrebna je i unutrašnja borba. Kada bi krenuli strahovi i misli, odbacivala sam ih, govorila sam sebi da to nije istina i da su iracionalni.

I danas, 6 meseci nakon porođaja, imam dan d, jer hormoni nisu jos uvek 100 posto u balansu, i jer obicno tih dana naiđem na neki okidač, za koje sad već znam koji su, pa ih se klonim. Ali ponosno mogu da kažem da sam 90 posto svoja, srećna sam, stabilna i funkcionalna. Ljuta sam što naš sistem ne reguliše ovaj problem kako treba i još ljuća što ne postoji svest o tome koliko je ovo ozbiljno stanje.

Jednom prilikom me je muž zamolio da objasnim njegovim roditeljima šta je to kroz šta prolazim jer, eto, oni su ljudi sa sela, pa ne veruju u takve stvari. Velika je tuga da kroz to prolazi jedna majka koja je samo želala da na svet donese dete kome će pružiti ljubav i nežnost, a umesto toga je nadjačana hormonima koji su u stanju da prirede horor prizore za čitavu porodicu.

Receno mi je da, posto sam imala ppd nakon oba porođaja, sigurno ću imati i nakon trećeg, ali se ovog puta ne plasim, jer imam podršku muža koji će znati da prepozna prve znakove, a ja ću znati na čija vrata da pokucam.

Apelujem na sve da se proširi svest o postporođajnoj depresiji, jer su nekada sekunde pitanje života. Čini mi se da je kod nas društveno manja sramota da muž bije ženu, da se ljudi varaju i alkoholisu, nego da neko boluje od ppd. Takođe je važno i da se medicina time pozabavi na pravi način.

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com