Moja borba sa postporođajnom depresijom: 'Telo je drhtalo i samo je odjednom došla misao - okončati sebi život'

"Šta želiš da budeš kad porasteš? MAJKA!" Sve mi od malena maštamo da se ostvarimo u ulozi majke i imamo nekog koga ćemo voleti i čuvati celog života. Nadamo se da ćemo imati divnu trudnoću a ni u jednom trenutku ne pomislimo da bi nam to blagosloveno stanje i sve promene koje ga prate mogle da donesu i nešto loše - POSLEPOROĐAJNU DEPRESIJU.

Odlazim na pregled kod doktora koji na osnovu vrednosti bete govori da se radi o trudnoći koja je rana ali takođe kaže da bi trebalo da dođem na pregled za dve nedelje da bismo bili sigurni da je sve u redu. U međuvremenu prokrvarim i hitno odlazim u bolnicu gde od dežurne doktorke saznajem da od trudnoće nema ništa - ploda nema. Reč je o tzv. biohemijskoj trudnoći. Celi svet u jednom trenutku staje, ruši se sve. Teško je kad se nadaš nečemu a onda sve padne u vodu. Tih dana spas pronalazim u knjigama. Samo čitam i čitam i trudim se da zaboravim na bol ali se i dalje teško mirim sa tim da mrvica o kojoj sam maštala nikad nije ni postojala. 

Nova trudnoća donela je sreću

Prolazi leto i ide jesen. Pavle i ja se spremamo da otputujemo za Srbiju. Ne kasni mi menstruacija ali ja osećam da sam trudna. Radim test na dan putovanja koji ponovo biva pozitivan. Da li se radovati ili ne? Bez obzira na sve, odlučujemo da otputujemo i da posetimo doktora kad se vratimo. Putovanje prolazi super i u povratku za Crnu Goru posećujemo manastir Ostrog, da se zahvalimo na ponovnom blagoslovu. Vraćajući se ka Baru udara nas kombi odpozadi. Izlazim iz auta sa mislima:"Zar ovo da nam se desi sad? Jel se to Bog javlja? Daje li nam znak da opet nešto nije u redu ili da se nešto neće dobro završiti?" Istog dana odlazimo kod doktora koji potvrđuje trudnoću a ja već zamišljam kako u naručju držim bebu.

Stigao je Kosta!

Trudnoću kao što sam ja imala poželela bih svakoj ženi. Mučnina i nesvestice nikad nije bilo, ponašala sam se kao da nisam trudna, sve sam normalno radila. Bila sam ponosna što je ispod mog srca kucalo još jedno i što ću ubrzo imati nekog koga ću danima i noćima slušati kako diše a on neće biti svestan koliko je srećan.

Porodila sam se 30. maja, pet dana posle termina, carskim rezom. Porođaj je protekao savršeno. Rodila sam krupnog dečaka KOSTU. Kada su mi doneli moj žuti zamotuljak nisam mogla da skinem pogled sa njega. Nikad u životu lepše plave okice nisam videla. Pitala sam se čime sam zaslužila tu neopisivu radost. 

Bezrazložna tuga, sumorne i suicidne misli

Dani u porodilištu su proticali mirno. Kosta je bio stalno uz mene. Ne mogu da opišem koju sam sreću osećala danju. Ali bilo mi je nešto čudno. Noćima nisam mogla da spavam, osetila sam da imam nesanicu. 

Petu noć u porodilištu zaspala sam samo na dva sata i kad sam se probudila kao da to nisam bila ja. Ruke su mi drhtale, osećala sam da me hvata tuga a razloga za to nisam imala. Pavle dolazi po mene i Kostu i na ulazu u porodilište primećuje po mom izrazu lica da se ne osećam baš najbolje. Stižemo kući.

Okružena sam dragim osobama koje volim ali imam potrebu da se povučem i budem sama. Neraspoložena sam, nemam apetita i sve oko sebe vidim crno. Kao da ni zračak svetlosti u mom životu ne postoji. Nisam imala energiju i konstantno sam osećala umor. Uznemirenost i bespomoćnost su me ubijali. Imala sam volje da radim oko Koste, jedino tad bih se osećala dobro, ali opet čudne misli su mi se motale po glavi i nisu mi davale mira.

Pokušala sam da sebi okončam život

Pošto sam bila preumorna, Pavle se ponudio da bude sa Kostom a ja da odspavam u drugoj sobi. Legla sam ali prokleta nesanica i dalje je bila tu. Telo je drhtalo i samo mi odjednom dolazi misao-okončati sebi život. Ustajem i pijem tablete. Na svu sreću, one nisu delovale i Pavle me vodi u bolnicu gde me dalje šalju na Psihijatrijsko odjeljenje u Podgoricu. Doktorica mi prepisuje terapiju i upućuje kod psihijatra u Bar.

Terapiju sam pila danima ali stanje je i dalje bilo očajno. Pavle me izvodi u šetnju, priča sa mnom, od svih imam punu podršku ali ja prosto nemam volje za životom. Tužno, zar ne? Zašto se to meni baš dešava? Najsrećnija bih bila kad bih znala odgovor na ovo pitanje i pomogla sebi. Suicidne misli su i dalje u mojoj glavi ali ja mislim da će proći i samo jednu noć pred očima svog supruga skačem sa terase kako bih sebi okončala muke.

Zamislite kako je njemu bilo da gleda kako žena koju voli pokušava sebi oduzeti život a ima sve razloge da bude srećna i zadovoljna. Ni u jednom trenutku nisam pomislila na ono nedužno biće koje leži u krevecu i čeka moj topli zagrljaj. Nisam pomislila na ženu koja me je nosila devet meseci i radovala se svakom mom uspehu. Nisam pomislila ni na čoveka kojeg volim najviše i koji je uz mene bio kad je bilo najteže. Jednostavno vi se ne pitate u tom stanju uopšte. Tu su hormoni odradili svoje. Hvala dragom Bogu što sam ostala živa sa manjim povedama. Noga mi je morala biti u gipsu sedam nedelja. Dve nedelje nakon skoka provela sam na Psihijatrijskom odeljenju u Podgorici. Dali su mi jaču terapiju koja me je ubijala. Samo mi se spavalo. Odvojena sam bila od Koste i još nisam bila svesna šta sam uradila.

Dolazim kući i gledam svog sina. Suza suzu stiže. Postajem svesna šta sam uradila. Na svu sreću, Pavle i svekrva su bili uz mene sve vreme i pomagali su mi u svemu. Ali moje psihičko stanje i dalje je bilo loše, pored sve terapije koju sam pila.

Radost se vratila!

Kad sam stala na noge odlazim mom psihijatru u Bar i priznajem da se osecam loše i on mi menja terapiju. Ubrzo dobijam prvu menstruaciju posle porođaja i kao da se sve menja preko noći. San se vraća bez tableta, a vraća se i volja za životom. Osećam da ponovo dišem, živim. Osećam da obožavam Kostu. Osećam da sam spremna da sve bacim iza sebe i počnem da živim punim plućima. Podižem glavu ka nebu i Bogu i zahvaljujem se što me spasio od mene same i što od mene nije odustao. 

Kada sam se porodila nisam verovala koliko život može biti nepredvidiv i kako čovek može tako nisko pasti a opet ustati, dobiti krila i leteti. Svesna sam da ću jednog dana morati sve da ispričam Kosti i nadam se da će mi oprostiti. To što sam prošla kroz postporođajnu depresiju ne čini me lošom majkom, ženom, ćerkom i sestrom. 

Pokazala sam da su žene ČUDO PRIRODE i da samo one mogu preživeti ono od čega bi neko umro. Svesna sam da ima ljudi koji će me osuđivati i reći da sam razmažena, bezobrazna i sebična. Tačno je, jer sam i ja sebe na početku osuđivala ali sam onda samo rekla:"Ne daj Bože nikom da bude u mojoj koži”.

Hvala vam...

Veliku zahvalnost dugujem mom suprugu, svekrvi i majci. Bili su uz mene od prvog dana. Naravno tu su i moj psihijatar dr Rebić kojeg i dan danas posećujem i sa kojim mogu da pričam o svemu, kao i ginekolog dr Kljakić koji je vodio moju trudnoću na besprekoran način.

Znam da ću neke stvari pamtiti večno, ipak je to jače od mene, ali isto tako znam da ću uvek biti uz Kostu. Disaću za njega i voleti ga dok sam živa. Trudiću se da mu svakog dana nadoknadim onu ljubav za koju je bio uskraćen na početku, ne mojom krivicom, već krivicom hormonskih promena. Učiću ga da izraste u dobrog čoveka i da veruje u PORODICU jer je to jedino mesto gde ljubav počinje i nikad ne završava. 

Poruka svim ženama i majkama

Nadam se da će nekom moje iskustvo pomoći. Zato molim sve žene da ukoliko osete neke promene posle porođaja odmah zatraže pomoć. Verujte, nije sramota obratiti se psihijatru, piti terapiju ili osećati se loše. Nemojte se boriti sa tim pritiskom same i nemojte praviti grešku kao ja. Kad je najteže -verujte, jer čuda se dešavaju. 

Sada moj Kosta puni godinu dana a ja sa ponosom kažem da sam najsrećnija majka i žena na svetu. Imam svoj dom i porodicu uz koju se uveče sklupčam i koja mi daje snagu da idem napred. I naravno, posleporođajna depresija me neće sprečiti da se opet ostvarim u ulozi majke, kad Bog to bude hteo. Žene smo i možemo baš sve!

Mama Jovana 

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.