Da li postoji PROFIL NASILNIKA? Školski pedagog o vršnjačkom nasilju

U filmovima ili serijama uglavnom je lako prepoznati ko je ili ko može biti naslinik i negativac, kaže pedagog Nevena Toskić za portal Yumama.

U školskom kontekstu, prva zabluda je da su nasilnici dečaci, slabijeg školskog uspeha. Nasilnici među vršnjacima mogu biti svi, dečaci, devojčice, učenici sa odličnim postignućima i oni koji imaju problema sa učenjem. Svakom detetu tokom odrastanja može da se dogodi da se na neki način nasilno ponaša. Psihičko nasilje - ogovaranje, odbijanje da nekoga prime u igru, šikaniranje, pa sve do fizičkog nasilja koji ima više nivoa i oblika često su prisutni u školama, na treninzima. Reakcija roditelja, škole, i na kraju društva, na određene loših postupke dece bitna je karika u rešavanju ovakvih problema kroz oblikovanje dečjeg ponašanja.

U medijima veliki odjek imaju masovne tuče grupa dece, a najviše maltretiranje jednog deteta od strane određene grupe dece. I tada imamo komentare, analize, savete raznih stručnjaka o ovoj temi. Postavlja se pitanje kako je moguće da deca postanu tako gruba, nasilna, zlostavljački nastrojena, traže se krivci, odgovorna lica. Roditelji krive školu, škola roditelje i društvo. U takvoj atmosferi nije moguće rešavati ovakvu vrstu problema. Uostalom, kada se pojavi ovakvo ponašanje ono je obično posledica svega što se dogodilo pre toga. Nije moguće da je neko dete ili grupa do tog trenutka bila primerna i bez ikakvih nasilnih tendencija, a u sledećem se ponaša nasilno, u nekim slučajevima vrlo sadistički.

Nasilje se javlja postepeno i u raznim oblicima dok ne kulminira u svoj najgori oblik a to je fizičko zlostavaljanje i mučenje.

Кo su roditelji nasilnika? To su obično roditelji koji prezaštićuju svoje dete, ali i oni koji zapostavljaju svoju decu. Ovo su dve podjednako loše krajnosti. To su roditelji koji skoro nikada ne dolaze na razgovore i poziv škole kada se neki problem pojavi, ali i oni koji dolaze sa pripremljenim stavom da njihova deca nikada nisu kriva i da su oni tu da ih 'odbrane' u svakoj situaciji.

Deca koju roditelji zapostavljaju najčešće na ovaj način traže pažnju koju kod kuće ne dobijaju. Oni prezaštićeni pomeraju granice kod roditelja koji ih uvek štite bez obzira na postupke. To su obično pogrešni vaspitni šabloni koji kasnije dovode do dečjih ponašanja koja su sebična i egocentrična. Takva deca nemaju osećaj za drugu decu, njihove potrebe i osećanja. Takođe, u društvima gde se dečacima ne dozvoljava da iskažu svoja osećanja (a pogotovu tugu, razočaranje), a toleriše se agresivnost da bi dete 'očvrsnulo', događaju se surovosti i nasilje.

Nasilno ponašanje može biti i direktna posledica nasilja koje se trpi ili ga dete posmatra. Ako dete u kući ima nasilnika koji ga fizički kažnjava ili fizički ugrožava celu porodicu, postoji mogućnost da će takvo dete pribeći viđenom šablonu fizičkog nasilja.

Posebno zabrinjava i povećan broj devojčica koje se agresivno, pa čak i surovo ponašaju.

U ovaj deo jednačine roditelj – škola - dete, moramo u današnje vreme uključiti i medije i društvene mreže, ali i uticaj vršnjaka. Nije beznačajno i to šta se mladima servira kao poželjno ponašanje, koje su to vrednosti koje se ističu i ko su idoli mladih. Ova tema je jako kompleksna i zahteva da se o njoj piše kao o samostalnom fenomenu.

Tema nasilja može biti neugodna, jer niko ne želi da mu dete bude nasilnik. Ako se pravovremeno sa decom razgovara o ovoj temi, deci se ponude određeni stilovi ponašanja koji su nenasilni, veće su šanse da deca steknu navike i ponašanja koja nisu nasilna. Od velike je važnosti da kada se problem pojavi nikada ne osuđujemo dete već samo postupak. A postupci su tu da ih korigujemo i menjamo. To je uloga svih nas, da vaspitavamo i pomažemo u odrastanju naše dece.

Nevena Toskić, školski pedagog i stručni saradnik portala Yumama.com

Tekst je objavljen u sklopu projekta koji je sufinansiran iz budžeta Grada Beograda, Gradske uprave grada Beograda, Sekretarijata za informisanje.

Pročitajte i...