Traumatska iskustva koja deca mogu imati jedna su od najvećih briga roditelja današnjice. Socijalni kontakti dece kada nisu sa roditeljima, odluke koje svakodnevno donose i situacije u kojima se nalaze, nisu podložne kontroli kakvu bi nekada roditelji želeli. Kada na to dodamo i virtuelni svet u kom se informacije i događaji smenjuju iz sekunde u sekund, shvatamo da apsolutna kontrola nije moguća a nije ni poželjna kao vaspitna metoda.

Onog trenutka kada dete počne da se odvaja od roditelja, najčešće polaskom u vrtić, počinje značajnija interakcija dece sa drugom decom. Povratne informacije roditelj dobija od vaspitača i ta komunikacija je vrlo značajna, a kasnije, saradnja roditelja sa učiteljima i nastavnicima. Tako se na najbolji način, objektivno, sagledavaju osobine deteta, talenti, način na koji se druži sa drugom decom. U tom periodu roditelj počinje da gradi vezu poverenja sa detetom. Podstiče dete da razgovara o svojim iskustvima kada je van kuće i bez nadzora roditelja.U ovom periodu jako je bitno da dozvolimo detetu da deli svoja iskustva i potrebno je ovim razgovorima posvetiti veliku pažnju.

Nekada će se priče i problemi koje dete deli sa vama činiti "banalnim" ali ovo je najbolji put da steknete uzajamno poverenje. Dete će tada steći osećaj da ima podršku od roditelja. Savet je da ne osuđujete dete šta god da podeli sa vama. Nekada će to biti vrlo teško, ali dalekosežno dete će steći sigurnost da vam ispriča i događaje za koje zna da su loši a da ćete u tom slučaju vi biti pomoć i podrška.

Tokom godina u životu deteta roditelj gubi ulogu koju je imao na početku i tu ulogu preuzima vršnjačka grupa. To je trenutak kada dete sve samostalnije mora da donosi neke odluke, a da bude deo grupe. Do tog trenutka veza poverenja između roditelja i dece trebalo bi da je napravljena.

Ali, ako dete ne deli sa vama svoje probleme, iz raznih mogućih razloga, važno je da prepoznate znake koji mogu da ukažu na njih:

  • Deca koja imaju problem češće su promenljivog raspoloženja.
  • Sklona su osamljivanju i zatvaranju u sebe.
  • Umeju da budu razdražljiva i ljuta.
  • Menjaju navike u ishrani i imaju problem sa snom.
  • Ponekada menjaju i društvo sa kojim su se do tada družili.
Dete, strah, trauma
Shutterstock Tužna devojčica gleda kroz prozor

Svako dete je individua za sebe te je značajno pratiti promene u njihovom ponašanju. Kada govorimo o ozbiljnim traumama (zlostavljanje od strane vršnjaka ili nekog ko je odrasla osoba, traumatične situacije koje je dete videlo...) potrebno je obavezno potražiti i pomoć stručnjaka. U ovakvim situacijama neophodno je i da škola ima potrebnu vrstu informacija o stepenu problema koje dete ima nakon neke traume.

Nažalost velika je istina da koliko god se trudili nekada dete ne možemo zaštititi od svih situacija koje izazivaju traumu. Najbolje što možemo je da osluškujemo šta nam govore, pratimo eventualne promene u ponašanju, upoznajemo njihove drugove i znamo ko su im prijatelji. Takođe, bitan faktor su i društvene mreže koje koriste, vreme koje provode na njima i sadržaji koje postavljaju i prate.

Ne treba ni da zaboravimo da zlostavljanje, zanemarivanje, povređivanje deca retko kada dožive od nepoznatih, već naprotiv, u najvećem broju slučajeva to su poznati, bliski ljudi.

(Yumama/Nevena Toskić, školski pedagog)

Nevena Toskić
Nevena Toskić Nevena Toskić