Nespretnost, česti padovi, neurednost mogu biti simptomi sindroma: Dispraksija pogađa uglavnom dečake

Termin "sindrom nespretne dece" skovao je 1975. dr Sason Gubej. Svetska zdravstvena organizacija klasifikuje poremećaj razvojne koordinacije dispraksiju kao „specifičan razvojni motorički poremećaj“. Veruje se da bolest pogađa oko 5% svetske populacije. Počinje u ranom detinjstvu i traje do kraja života.

Simptomi su:

• Detetu je teško da odrediti „desno-levo“ (teško im je da izvrše zadatak: „stavite levu ruku na desno rame i okrenite glavu udesno“).
• Takva deca često slučajno nešto polome ili sruše.
• Neurednost (dete ne uči opšteprihvaćene svakodnevne radnje: dugmad se ne zakopčavaju, pertle nisu vezane, a patent zatvarač ili trake su nepremostive prepreke).
• Kada igrate igre koje uključuju jednu ruku (na primer, kamen-papir-makaze), druga ruka se i nehotice pomera. Takođe, prilikom obavljanja zadatka, dete može istovremeno da zamahne nogom i lupka prstima ruke po stolu.
• Često takva deca počinju kasno da hodaju (od 18 meseci i više), imaju nesiguran hod i posrću i padaju bez razloga pored stolice umesto da sednu.
• Deca ne žele da uče nove motoričke veštine (nema interesovanja za igre koje zahtevaju preciznu koordinaciju pokreta: pikado, tenis, badminton).
• Postoje poteškoće u sinhronizaciji vizuelnih informacija i kretanja (tačno pisanje u ćelijama, prepisivanje ili precrtavanje nečega).

Nespretnost može dovesti do problema u komunikaciji i do niskog samopoštovanja. A ako se dete grdi i zamera mu se zbog toga, situacija se pogoršava. Zbog ismevanja druge dece, kako odrastaju, nedužna „nespretna“ deca mogu da postanu nekontrolisane i agresivne odrasle osobe.

Specijalista preporučuje roditeljima da provode više vremena sa detetom, igraju igrice koje zahtevaju maksimalnu koordinaciju pokreta, crtaju, razvijaju finu i grubu motoriku i što je najvažnije, budu strpljivi.

Nespretnost zahteva dugotrajnu i sistematsku korekciju. Specijalisti će da nauče dete da se nosi sa poteškoćama. U zavisnosti od konkretnog slučaja i vrste dispraksije, propisuje se složen tretman koji uključujr neurologa, logopeda, psihologa, fizioterapeuta i defektologa. Metode korekcije koje se koriste su posebne fizičke vežbe, fizioterapija, logopedske vežbe. Terapija lekovima i metode koje nisu lekovi obično se međusobno dopunjuju.

BONUS VIDEO