Izvor: Politika

Srbija, prema merenju broja operacija koje se vrši na osnovu broja stanovnika, nije postigla dovoljno dobre rezultate: u protekloj godini obavljeno je 82 presađivanja, a trebalo bi da ih bude preko 280. Neki faktori, kao što je npr. broj potencijalnih donora, ne mogu da se predvide, ali može da se radi na obuci lekara, broju ležaja u jedinicama intenzivne nege i organizaciji uopšte. Ipak, država kao da nije zainteresovana da se bavi ovim problemom, smatra Jelena Alavanja iz Udruženja dece bubrežnih bolesnika i transplantiranih osoba "Sve za osmeh".

"Donorske bolnice nisu objedinjene, postoje čak tri vrste donorskih kartica za zaveštanje organa, a nema ni transplantacionih timova koji će u svakoj situaciji moći da dođu, preuzmu organe i odnesu ih do bolnice da se operacija što pre obavi. Sve se radi uz pomoć štapa i kanapa", objašnjava ona i dodaje da je državi isplativo da se obavi što više transplantacija jer ljudi onda nisu invalidi i ne zavise od drugih.

Kontrolom zdravstvenih ustanova bi se sprečile situacije u kojima neke bolnice ne zabeleže nijednog donora godišnje, kaže dr Mirjana Laušević, koordinatorka za transplantaciju u Kliničkom centru Srbije.

"Treba napraviti procenu mogućnosti zdravstvenih centara i da se kaže tačno šta se od njih očekuje. Ako ne ispune plan, onda ih treba pitati zbog čega to nisu učinili i videti šta treba da se menja", smatra dr Laušević.

Transplantacije bubrega u Srbiji se obavljaju u pet centara, a neke analize pokazuju da bi u idealnim uslovima trebalo raditi između 300 i 400 operacija. Na listi čekanja za transplantaciju bubrega nalazi se oko 800 pacijenata.

"Trebalo bi urediti listu čekanja i doneti jedinstvene kriterijume za stavljanje pacijenata na listu. Ne sme da se dogodi da postoji bubreg za transplantaciju, a da kod potencijalnog pacijenta koji može da ga dobije nije urađena neka neophodna analiza", kaže dr Dana Mihailović, direktorka uprave za Biomedicinu Ministarstva zdravlja.