"MISLIM DA JE ŽIVO", REKLI SU I ISTRČALI! Horor ispovest Danijele iz Valjeva: Doktor priznao grešku, nemam ništa od toga

Priča o bebi koja je nedavno preminula nakon porođaja u Šabačkoj bolnici potresla je celu Srbiju, a na našu adresu javile su se i majke koje su loš tretman u porodilištu imale kako u Šapcu, tako i u drugim gradovima neše zemlje.

"Vodenjak mi je pukao između 8 i 9 sati ujutru. Pribrano sam otišla u bolnicu kada su bolovi počeli i na prijemu sa bila već u 10 sati. Pozvala sam prijatelja koji je radio u bolnici jer sam želela da budem sigurna da će mi dati epidural (par nedelja sam imala nesnosne bolove u kukovima i plašila sam se da neću izdržati porođajne bolove, pa sam želela da olakšam i sebi i detetu). Stižem na patologiju i tu me dočekuje doktorka koja je na jako lošem glasu u Valjevu. Pomislila sam samo da me ona ne porađa, neka dođe bilo ko drugi jer me je i taj vaginalni pregled toliko boleo da mi se zavrtelo u glavi. Pitala sam ko još radi u smeni i na ljubazan način tražim da me drugi doktor pregleda i porodi. Dolazi drugi doktor, pregleda me nakon što sam prošla svu pripremu i uverava da će porođaj biti lak i da ne treba da se brinem. Napominjem mu u tom trenutku da niko nije pogledao ultrazvuk od prošle nedelje jer mi je doktor kod kog sam vodila trudnoću naglasio da je dete krupnije i da mu je obim glave poveći, tačnije u gornjoj granici. Želela sam da odem po papire, sve sam ponela, ali me je doktor uveravao da će sve biti u redu i da se opustim. Sem vaginalnog pregleda i higijenske pripreme, ništa drugo nisam prošla na prijemu. Priključili su me na infuziju i stavili da ležim, kontrakcije su počele i bile su česte, ali izdržive. Držao me je pozitivan duh, pevala sam u kontrakcijama i čekala sam anesteziologa da mi da epidural i da uđem u salu. Na prijemu sam bila otvorena 5 prstiju, plodova voda je bila bistra i sve je bilo u redu. U 11.30 sati došao je anesteziolog, dao mi je epidural i laknulo mi je jer nisam osećala bolove. Prešla sam u salu, a epidural su mi dodavali na 45 minuta do sat vremena, kako je anesteziolog rekao", govori nam Danijela.

U 14 sati došlo je do smene u bolnici, pa su lekari i babice koji su do tada bili pored nje otišli kući, a došli su drugi. Danijela je ostala u sali sa doktorom i dve babice. Sve to vreme, kako kaže, doktor je gledao u telefon, a u jednom trenutku je samo podigao glavu i upitao je kako se oseća. Kada je rekla da je isto kao i do tada, rekao je babici da joj daju nešto, za šta Danijela ne zna tačno o čemu je reč, a začuđena babica je pitala da li to treba da uradi odmah. Na njeno pitanje, doktor je potvrdio da treba i nakon nekoliko minuta krenuo je Danijelin pakao.

"Bolovi postaju užasni, ali nisu ni nalik kontrakcijama. Doktor ustaje, okreće me na bok i objašnjava kako treba da guram. U tom trenutku sam osetila kako mi se stomak menja, kako se beba podiže. Ležim na boku i radim sve što mi kažu. Ne razmišljam ništa, samo slušam doktora. Okreće me na leđa i odjednom babica počinje da mi skače po stomaku. Jasno vidim da se nešto dogodilo, stomak mi ne izgleda isto. Beba se povukla ka gore i ceo stomak me užasno boli. Skače mi jedna babica po stomaku, ja guram iz sve snage i i dalje slušam samo šta mi doktor priča da treba da radim, ali ne ide. Jednostavno nešto ne ide! Gubim snagu, guram koliko god mogu, a u tom trenutku vidim još dva doktora pored, a babica koja mi je skakala po stomaku se pomera. Uzima gazu sa vodom i osvežava me po licu. Govori mi da stisnem zube i da guram. U jednom trenutku sam samo rekla da zaista ne mogu, a doktor počinje da se dere na mene, da psuje i da govori kako moj život više nije važan, da moram da izguram svoje dete kako znam i da se slučajno nisam drala već da stisnem zube i guram", seća se Danijela, i dodaje:

"Skupljam poslednji atom snage. Doktor se penje na krevet kod mene i celom težinom gura stomak. Stisla sam zube i guram! Guram toliko da osećam da ću se onesvestiti, ali ne ispuštam ni jedan jedini ton već sam samo stisla zube, a i dalje radim ono što mi doktor govori. Skakao je po meni neko vreme i odustao. Vraća se babica i kaže: 'poslednji pokušaj. Moraš da izguraš sada'. Čujem doktora koji govori da vidi bebinu glavu, ali mi nije jasno da i pored toga što sarađujem, dete jednostavno ne izlazi. Druga doktorka koja je u tom trenutku sa moje leve strane priča nešto i samo čujem rečenicu koja mi i dan danas odzvanja u glavi kad god neko pomene porođaj - 'Mislim da je živo'. Ne znam da opišem osećaj u tom trenutku. Gurala sam iz sve snage, glava je počela da mi pada, a babica me je polivala vodom da dođem sebi. Doktor uzima neki instrument, nešto se dešava, ja ne znam. Rekli su mi samo: 'sad', a ja sam opet smogla snage i gurnula, i u tom trenutku su uspeli da izvuku dete."

U trenucima kada je beba konačno rođena, tek dolazi do teških trenutaka koje ne može da izbriše iz glave.

"Tada nastupa muk. Ja tražim da vidim dete, a oni mu guraju neke cevi kroz usta i nos, hvataju ga za noge i prevrću, pa svi u trku izlaze iz sale. Ostajem sama. U daljini ne čujem nikakav plač već samo udaranje i reči: 'hajde bebo, možeš ti to. Hajde bebo', a i dalje mi ništa nije jasno. Nemam pojma ništa, ne znam koliko je vremena prošlo, niko ne dolazi i u jednoj sekundi čujem neki slabašan plač. Molim Boga da je to moje dete. Ubrzo dolazi babica koja mi je sve vreme najviše pomagala i kaže da je sve u redu, da je beba prodisala, ali se namučila i da zbog toga moraju da je prikače na kisonik. Nakon toga dolazi doktor da me pregleda i da rodim posteljicu, pruža mi ruku i čestita. I dalje sam izgubljena ali srećna i uplakana. Ušivaju me na živo! Kunema vam se da me je to bolelo više od svega. Svaki ubod sam osetila, a kad više nisam imala snage bilo šta da trpim, počela sam da plačem. Pokrivaju me jer se tresem, stavljaju mi led između nogu i govore da će za dva sata da me prebace u sobu i da ću kasnije videti bebu."

Nakon dva sata Danijelu su odveli u sobu, a kako nije mogla da se pomeri od bolova, babica ju je prenela na krevet. Rekli su joj da pojede nešto slatko da dođe sebi, a ona je sve vreme molila da vidi dete.

"Rekla sam joj da želim samo da vidim dete pa makar na kolenima išla do njega i da ću se jedino tako smiriti. Tako je i bilo. Stavili su me u kolica i odveli da vidim dete koje je ležalo u izolaciji. Tada sam se malo smirila i vratila u sobu. Kasnije me je babica iz druge smene ponovo odvezla, čak mi je dozvolila i da ga pipnem, ali mi je i objasnila da dokle god je u izolaciji ne mogu da mi ga donesu u sobu. Ujutru je došao pedijatar i objasnio mi da dete nije disalo 4 minuta nakon rođenja, ali da su urađene sve pretrage i da nemam potrebe da brinem jer je sve u redu. U toku dana su mi doneli bebu, a u nenormalnim bolovima sam napustila bolnicu. Nakon 20 dana sam tek uspela da sednem i držim svoju bebu bez ičije pomoći", kaže Danijela čija je beba sjajno napredovala do četvrtog meseca, a od tada primećuje da da je usporenija.

U šestom mesecu je dete odvela kod pedijatra jer nije htelo da sedi, niti da hvata predmete svojom rukicom. Urađeni su razni testovi i ustanovljeno je da je detetu loša fina motorika. Njen sin sada ima 10 meseci, na granici je sa razvojem, tek sada kreće da puzi i da sarađuje, ali redovni su na kontrolama i doktori će ga pratiti sve dok ne prohoda, ali za sada je sve u redu.

"Zahvaljujem se Bogu svakog dana što smo sin i ja živi izašli iz te bolnice, ali ovaj strah koji osećam ne bih volela da oseti ni jedna majka na ovom svetu. Ovu neizvesnost, nemir, praćenje svakog detetovog pokreta, ne mogu ni u jednom trenutku skroz da se opustim i uživam sa svojim detetom. A sve to je zbog greške lekara. On je svoju grešku svakako priznao, ali ja nemam ništa od toga. Ubijena mi je želja da imam troje dece i veliku porodicu. Kako da odem ponovo u to porodilište? Kako da smognem snage za tako nešto? Milion je pitanja. Mnogo neprespavanih noći. Kada se svega setim obuzme me nemir, ali sve se u našoj zemlji završava rečenicom: 'ćuti, samo neka je dete živo i zdravo'. Ali šta se dešava kada nije ni živo ni zdravo? Šta se dešava sa roditeljima koji decu leče SMS porukama zbog greške lekara? Da li ima neko da podrži te žene? Da ih razume i da ih ohrabri ili se sve završava sa - 'Ćuti'?", zaključila je Danijela.

*** Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, godine) na e-mail: iskustva@yumama.com.

(Yumama