- Vladeta Jerotić je smatrao da emotivno stanje majke u trudnoći i način porođaja mogu da utiču na psihički razvoj deteta.
- Prema prenatalnoj psihologiji, rana iskustva pri rođenju mogu kasnije da se povežu sa strahovima i anksioznošću u odraslom dobu.
Prenatalna psihologija je oblast kojom se akademik Vladeta Jerotić posebno bavio i govorio da emotivno stanje žene u trudnoći značajno može da utiče na razvoj i psihičko stanje deteta. Beba u stomaku oseća ono što oseća mama, a Vladeta Jerotić je u knjizi "O roditeljstvu" pisao i kako način porođaja, odnosno kako beba dolazi na svet može značajno da utiče na psihičko stanje osobe i kada odraste:
"Već normalan porođaj predstavlja za majku, a naročito za dete, veliko opterećenje. Iako je u psihoanalitičkoj literaturi, a i van nje, precenjeno „rajsko“ stanje deteta dok je u majčinoj utrobi, ipak, iz relativno sigurne zaštite koja traje devet meseci, u sredini „vlažnoj, tamnoj i toploj“, dete se odjednom nađe u sasvim novoj sredini koja je „suva, svetla i hladna“, na koju se čovek prilagođava, a često nikad ne prilagodi u toku celog života. Već je Sigmund Frojd, koji inače nije verovao u duševni život embriona, primetio: „Porođajni akt je prvi doživljaj straha i samim tim vrelo i prauzor afekta straha“, a njegov učenik Oto Rank tvrdio je da je rođenje traumatsko događanje od koga se čovek nikad sasvim ne oporavi i da jaki strahovi kod nekih ljudi u toku života potiču dobrim delom od prvobitnog straha pri rođenju.
Nemački savremeni psihoterapeut Fridrih Kruze dve rasprostranjene forme straha, agorafobiju (strah od ulaženja u široke prostore) i klaustrofobiju (strah od boravljenja u zatvorenim i uskim prostorima), dovodi u vezu sa traumatskim doživljajima pri rođenju. Analizirajući preko hiljadu snova anksioznih neurotičara i proveravajući podatke iz istorije bolesti pacijenta, Kruze je zaključio da je jedan, nezanemarljiv broj agorafobičara rođen pre vremena. Ovi neurotičari, prema Kruzovom iskustvu, boje se napuštanja zaštićenih prostora, pate od jakih strahova odvajanja (separacioni strah) i rado se povlače u sigurne, zamračene i ograđene prostore. Klaustrofobičari, međutim, treba da su, prema Kruzeu, ostali duže u majčinoj utrobi, porođaj im je bio težak, do kiseonika su jedva dolazili, a i hranjenje odmah posle porođaja nije bilo redovno. U kasnijem životu ovakvi ljudi pokazivali su strah od zatvorenih prostorija, naročito lifta, železnice, aviona, automobila, kao i zatvorenih, malih soba.
U galeriji ispod pročitajte mudre savete ruskog pedijatra!
Složili se ili ne sa ovakvim Kruzovim iskustvom u radu sa velikim brojem bolesno uplašenih ljudi, blizak nam je zaključak iz njegove studije o problemima prenatalne psihologije koji glasi: „Duševni život nerođenog deteta je još uvek bela mrlja na karti razvojne psihologije, svakako izazov da pratimo svet čovekovog doživljaja i iskustva unazad sve do njegovog porekla, kako bismo stekli uvid u poslednje i najdublje korene normalnog i patološkog socijalnog ponašanja čoveka“.
Ako sazrevanje čoveka treba da znači pre svega porast odgovornosti, onda treba pretpostaviti da će nova znanja i iskustva koja nam pruža prenatalna psihologija pojačati odgovornost svakog pojedinca pred tajnom i lepotom rađanja. Jer ako je pretpostavka prenatalne psihologije tačna da je razvoj i tok jednog ljudskog života, u normalnom ili patološkom pravcu jednim delom zavisan od toka trudnoće majke, akta porođaja i prvih iskustava posle porođaja, onda i naš odnos prema duševnom životu čoveka, od koga će zavisiti velikim delom i razvoj našeg telesnog zdravlja, ali i socijalnih odnosa, mora biti postavljen sa više ozbiljnosti, dubine i odgovornosti nego do sada. Tek na taj način oduvek zanemarivana preventivna medicina i psihologija mogu doći do svog blagovremenog dejstva."
BONUS VIDEO:
