Razvoj bebe: Riziko faktori za nastanak psihomotornih poremećaja

Period trudnoće značajan je i delikatan, kako za majku tako i za bebu. Tokom trudnoće, telo majke treba da pruži sigurnu sredinu u kojoj se beba razvija na odgovarajući način, dobijajući potrebne nutrijente. Zdravstveno (fizičko, emotivno i psihološko) stanje majke je od ključne važnosti za dobrobit bebe.

Koji faktori rizika se mogu javiti pre rođenja?

U faktore koji deluju pre rođenja (prenatalno) spadaju: genetske predispozicije, infektivna i virusna oboljenja majke, akutna oboljenja praćena visokom temperaturom, hronična oboljenja (poput dijabetesa), neslaganje RH faktora između majke i bebe, hipertenzija, toksično dejstvo lekova, toksična trovanje majke, hipoksija ploda (nedovoljna koncentracija kiseonika u  krvi). U riziko faktore  ne spadaju samo organski, biološki faktori, već i psihološko stanje majke.

Emocionalni stresovi takođe mogu ostvariti negativni uticaj na razvoj bebe. Faktori koji se odnose na sam porođaj su: prevremen ili produžen porođaj, indukovan porođaj, porođaj završen forcepsom ili primenom vakuuma i carski rez. Faktori koji deluju oko porođaja su: asfiksija novorođenčeta (kada nema pulsa), povišen bilirubin (hiperbilirubinemija), hipoglikemija, nizak APGAR skor (ocena ispod 9), mala telesna težina, respiratorni sindrom, moždano krvarenje (hematom) i drugi.

Šta treba raditi da bi se prevenirali problemi?

Ukoliko je delovao jedan ili više faktora rizika, potrebno je da se bebin rast i razvoj prati u kontinuitetu od strane stručnog tima koji čine različiti profili lekara (pedijatar, neonatolog, fizijatar, ortoped, endokrinolog, internista i drugi specijalisti) i defektolozi (logoped, reedukator psihomotorike i senzorni integrator i po potrebi somatoped, oligofrenolog, surdolog, tiflolog). Praćenje deteta omogućava pravovremeno delovanje i uključivanje potrebne terapije i tretmana kako bi se omogućio oporavak deteta, obezbedila stimulacija neophodna za psihomotorni razvoj i sprečilo značajnije kašnjenje u razvoju.  

Razvoj bebe u prva tri meseca

Psihomotorni razvoj obuhvata motorno, intelektualno i emocionalno sazrevanje. Ove oblasti su tesno povezane i postoji međuzavisnost njihovog delovanja- ukoliko postoji kašnjenje u jednoj oblasti, to ostavlja traga i u ostalim oblastima.

Dete dolazi na svet sa dispozicijama za razvoj određenih funkcija (pokret, misao, govor). Dispozicije se odnose na postojanje struktura koje omogućavaju da se razvije neka funkcija. Te strukture se odnose na samo telo deteta, na mišiće, koštano-zglobni sistem, neurone i čula. Da bi mišići mogli da obavljaju svoju funkciju, a to je izvođenje pokreta, potrebno je da se koriste. Da bi mozak mogao da obrađuje čulne informacije i da im da značenje, potrebno je da dete ima mnoštvo čulnog iskustva. Ako bismo poredili dete sa računarom, mišići, kosti, čula i sl. bi bili hardver, a shema pokreta softver.  

Na koji način je iskustvo bitno za učenje? 

Neuroni ili nervne ćelije imaju zadatak da prime informacije o našem telu i okolini i da omoguće naše aktivnosti i mišljenje. Da bi oni to činili, formiraju veze (takozvane sinapse) sa drugim neuronima i na taj način ćelije komuniciraju. Što ima više sinapsi, mozak je delotvorniji, a učenje efikasnije. Što dete ima više iskustva, mozak dobija više informacija, a što češće neuroni prenose istu informaciju, to je njihovo sprovođenje brže.

S vremenom, kako dete raste, smanjuje se sposobnost sinapsi da sprovode impulse, odnosno smanjuje se plastičnost mozga. To nije zabrinjavajuće kada se radi o odrasloj osobi koja je već formirala osnovne funkcije, kao što su smislen pokret, mišljenje, pamćenje, govor i sl. Kada su u pitanju deca, važno je da znate da postoji određeno vreme do koga se određena funkcija može razviti, a posle koga je ono otežano ili čak onemogućeno. To vreme se naziva kritički period. 

Dakle, kada postoji bilo kakvo kašnjenje potrebno je odmah delovati kako bi se iskoristili razvojni potencijali za učenje i stvorila osnova za kasnije razvojne stadijume.   

Kako pomoći detetu?

U tretmanu dece sa poremećajima u psihomotornom razvoju, u okviru stimulativnog tretmana koriste se različite tehnike. Njih može da izvodi obučeni terapeut sa veštinama i znanjem da izvrši procenu stanja i na osnovu individualnih potreba deteta kreira program vežbi, bira tehnike koje će primenjivati u radu i postavlja ciljeve tretmana. Tokom tretmana, terapeut omogućava da se formira shema motorne aktivnosti (redosled pokreta). Dakle, beba se ne rađa sa gotovim "receptom" za izvođenje pokreta, već se on mora razviti iskustvom, odnosno njihovim izvođenjem.

Tokom tretmana se deluje na periferiju nervnog sistema, a rezultat je nastajanje motorne sheme u centralnom nervnom sistemu. Neke od tehnika su: proprioceptivna i eksteroceptivna stimulacija, Bobatova metoda refleksne inhibicije i facilitacije, Kabatova tehnika proprioceptivne neuromuskulatorne facilitacije, Vojtina tehnika refleksnog kretanja, okretanja i puzanja, Miofacijalno oslobađanje (MFR), kineziotejping i masaža beba. Ukoliko vaša beba ima potrebu za ovakvom vrstom stimulacije, najbolje je kontaktirati stručnjake koji će u skladu sa potrebama deteta preporučiti tretman i objasniti vam detalje u vezi sa svakom od tehnika.

Problem se retko javlja izolovano i često povlači druge probleme za sobom. Zato, nemojte da čekate, obratite se stručnjaku na vreme.