BACALA JE SVE, VRIŠTALA I TRČALA PO SOBI: Logoped o devojčici sa znakovima autizma - Pamtim roditeljske suze RADOSNICE

Dijagnoza autizma je teška, ali prilikom njenog postavljanja treba biti obazriv. Kada govorimo o autističnom spektru, tada uglavnom mislimo na: neuspostavljanje kontakta pogledom, neodazivanje tj ne osvrtanje na poziv imenom, nezainteresovanost za igru i kontakt sa drugom osobom, neprijatnost pri bliskom kontaktu (zagrljaju, dodiru), nelagoda pri promeni rutine (oblačenja, odlaska u vrtić, hrane, puta do kuće, novih osoba u detetovom životu...)...

Ona nam je zatim ispričala svoje iskustvo sa devojčicom koja je imala simptome autizma, ali zapravo nije imala dijagnozu. Logoped nam je objasnila i kako se devojčica ponašala, ali i kako su radom i saradnjom sa roditeljima uspeli da dobiju značajan napredak.

"U poslednje vreme mi uglavnom dolaze deca koja liče na autizam, a nisu autizam. Šta sam htela time da kažem? Ta ista deca imaju slične simptome kao i deca iz pervazivnog spektra, a ustvari ona nisu bila dovoljno i na pravi način verbalno stimulisana, i zato 'na prvu' možete pogrešno da pomislite da to dete jeste 'u svom svetu'. Zato me iskustvo podučilo da takvo dete, nakon logopedske procene, uključim u tretman, krenem sa radom i nakon mesec, mesec i po, dva, vidim da li je dete napredovalo u svom govorno-jezičkom razvoju, razumevanju, bogatstvu rečnika a pre svega toga da li je došlo do promene u ponašanju. Uglavnom kod ove dece pored stereotipnih radnji prisutna je i hiperaktivnost, loša pažnja, neposlušnost, burne reakcije. Tek nakon tog perioda mogu da potvrdim ili opovrgnem dijagnozu pervazivnog spektra ili autizma", rekla nam je Nataša, a onda objasnila samo jedan od primera iz svog tridesetogodišnjeg iskustva.

"Izdvojiću primer devojčice koja je bila veliki izazov za mene, jer sam bila na sredini svoje karijere kada niste ni toliko mladi a ni dovoljno stari da možete da se uhvatite u koštac sa ovako složenim problemom. Ono što mi je najvažnije, a sigurna sam da će se u tome pronaći i moji roditelji kada budu čitali ovaj tekst, je saradnja sa njima. Upravo ta mala devojčica, sada već velika devojka, zajedno sa svojom porodicom živi svoj ne idealan život, ali skroman i skladan u odnosu na njen problem. Da se vratimo na početak... Ta, sada velika devojka, a nekada mala devojčica je bila divlja, neuhvatljiva, tvrdoglava, njen pogled je lutao i meni je bilo potrebno strpljenje i veština da uhvatim taj pogled i usmerim ka sebi. Znala je da pola sata plače, baca igračke i besciljno trči po prostoriji. Nekada sam je bespomoćno posmatrala i pitala se kada će mi se okrenuti, pogledati me, možda mi se osmehnuti ili na odlasku kući mahnuti rukom. Tada ja kao stručnjak, a rekla sam da sam bila bespomoćna, mislim da li će se nešto promeniti, a možete onda tek da zamislite kako su se roditelji osećali koji su svaki dan to gledali, jer je devojčica živela sa njima.", govori nam logoped, a onda dodaje da je vreme prolazilo ali da njena upornost, kao i upornost roditelja nije prestajala.

"Posle višegodišnjeg, svakodnevnog rada, ponavljanja jednog istog, dozivanja devojčice imenom, moga truga da me pogleda jednim krajičkom oka, trenutak kada ona seda na stolicu i uzima ponuđeni edukativni materijal je napokon došao.Počela je da se okreće na poziv po imenu, imali smo duži kontak pogledom, bila sam jako ponosna jer me gledala sa svojim prelepim plavim očima i znala sam da sam od tog trenutka postala deo njenog sveta. Naravno, zamka, trebate da postanete deo njihovog sveta ali obazrivo jer kao profesionalac emocije morate davati 'na kašičicu', distanca između vas i deteta sa ovim problemom mora da postoji, morate da imate autoritet prema takvom detetu, ali opet dete mora da oseti da mu želite dobro i da želite da mu pomognete."

Međutim, jednog dana stigao je rezultat ovog upornog rada i devojčica je napravila veliki iskorak.

"Jednog dana iznenađene za sve nas i ono čemu smo se svi radovali je kada je sama došla i pokucala na naša vrata i nespretnim glasićem rekla 'Došla sam'. To je bila ogromna radost i uspeh za sve nas koji smo uložili svoje znanje, vreme, strpljenje, ljubav, a ono što se nikad ne zaboravlja to su suze radosnice u očima njenih roditelja. Tada ja kao stručnjak mogu sebi da kažem uspela si i sada moraš dalje. Šta nas dalje čeka, nove reči, pesmice, priče, razumevanje različitih situacija u kojima se devojčica nalazi, vezivanje pertli, obuvanje cipela, zakopčavanje jakne i sve ono što čini život jednog deteta bez smetnji u razvoju i deteta koje sve to mora postepeno da vežba i da nauči", objasnila nam je Nataša, i zaključila:

"Želje su velike, ali ovi roditelji imaju samo jednu, da im dete postane svesno sebe, njih i svih drugih koji ih okružuju."

Dr sci Nataša D. Čabarkapa, logoped

(Yumama)