IMAM AUTIZAM, ADHD I ČETVORO DECE: Ispovest mame koja ceo život sebe osuđuje kao roditelja

 “Imam 48 godina, četvoro dece, od kojih je najstarije rođeno 1993, 94, 98 i 2007. godine. Najveća razlika je između Torena i najstarijeg deteta, i on je jedini koji je još kod kuće. Već četvrti put pokušavam da snimim ovaj video i svaki put se rasplačem. Nosim mnogo krivice i sramote, vezano za svoje roditeljstvo i gajenje dece i veoma mi je teško da pričam o tome. Prva reč koje mogu da se setim, vezano za to je - strah. Bila sam uznemirena, prestravljena, nervozna mama. Nikada nisam bila opuštena, nikad u miru, nikada nisam bila samouverena. Oštetila sam zube, koliko sam stezala vilicu, dobila više autoimunih bolesti i bolest štitaste žlezde i dobila dijagnozu kliničke neispavanosti- od ležanja noću, brinući o deci. Verujem da su autizam i ADHD uticali na svaki aspekt mog roditeljstva i vaspitanja moje dece, a to što nisam imala dijagnozu sve je učinilo mnogo gorim. Da sam znala, mogla sam da pomognem svojoj deci da razumeju. Mogla sam da tražim terapiju i pomoć za sebe, prosto sam mogla da uradim bolji posao kao roditelj. Zvučna osetljivost je razumljivo bila veliki izazov, sa troje male dece, stalno sam bila uznemirena bukom i stalno sam tražila način da se od nje udaljim. Naravno to nije išlo najbolje sa brigom o troje dece. Osetljivost na dodir, sa njih troje non stop na meni, je bila nepodnošljiva. Stalno sam se osećala užasno što mi je očajnički trebao moj prostor, ali nikada to sebi nisam dopuštala jer bih bila užasna majka, zato sam puštala da se to samo nagomilava u meni. Sve te osetljivosti su me ograničavale sve do mojih trudnoća - koje su mi bile prava noćna mora. Nisam osećala taj blagoslov ni zadovoljstvo kao druge trudnice, nisam mogla da se naviknem da imam neko biće u sebi. Bilo je jako neudobno i skoro pa nepodnošljivo, sve vreme za mene. Neću ni sa počinjem o porođaju ili dojenju- ni na to se nikada nisam navikla. Sve je to bila agonija za mene od prvog trenutka do poslednjeg. Toliko sam potisnula drama i krivice da sam mislila da sam loša verzija ljudskog bića, jer nisam osećala taj poseban osećaj savršene sreće, koji su druge žene činilo se imaju dok doje. Regulisanje osećanja je bilo veliko pitanje, kako tome da naučite decu kad ni vama ne ide? Jako sam se s tim borila, i to je veliki izvor moje sramote i krivice. Zbog ovih problema ja sam bila preintenzivna svojoj deci, i previše ljuta sa svojom decom. Imala sam napade besa zbog autizma i ADHDa. Danas imamo dobar odnos, oprostili su mi ali želela bih da se o ovome više znalo i bolje razumelo. Mislim da ima mnogo žena koje se bore sa istim stanjima, koje su prestravljene da pričaju o tome. Volim svoju decu više nego život ali verujem da su zaslužili bolju mamu. Moja najstarija ćerka mi je podarila unuče, pre godinuipo dana, i gledanje njih je nešto najlepše što sam ikada videla. Tako je opuštena, mirna tako samouverena, sve što ja nikada nisam mogla i toliko sam ponosna na nju.”

(Yumama/J.D.)