Anksioznost podrazumeva osećaj ekstremne zabrinutosti ili nelagodnosti i može biti prirodan kada se dogodi nešto uznemirujuće. Ali, ako dete već duže vreme oseća anksioznost koja traje i koja ga sprečava da obavlja svakodnevne aktivnosti poput odlaska u školu, na trening, obaveze kod kuće, druženje sa vršnjacima, onda je reč o anksioznom poremećaju koje je neophodno tretirati uz konsultaciju sa stručnim licem u vidu psihologa ili psihoterapeuta.

Koji su simptomi anksioznosti kod dece?

Anksioznost ima mnogo simptoma i mogu se razlikovati od deteta do deteta. Evo nekoliko uobičajenih znakova da dete može imati anksiozni poremećaj:

  • Problemi sa spavanjem
  • Žaljenje na bolove u stomaku ili druge fizičke probleme, iako je tokom lekarskog pregleda konstatovano da je sve u redu
  • Izbegavanje određenih situacija
  • Preterana privrženost roditeljima ili starateljima
  • Problemi sa koncentracijom na času
  • Nervoza i strah
  • Brzo postaju ljuti i razdražljivi
  • Češće korišćenje toaleta
  • Prisustvo negativnih misli
  • Često plakanje
  • Promene u ishrani

Deci se mogu dijagnostikovati različite vrste anksioznosti u zavisnosti od toga šta ih najviše brine. Evo koje su najčešće:

Poremećaj anksioznosti pri odvajanju: Deca se osećaju izuzetno uznemireno kada moraju da budu daleko od roditelja ili staratelja. Simptomi anksioznosti odvajanja uključuju:

  • Brinu o tome da se roditelji ili staratelji razbole ili umru
  • Odbijaju da napuste kuću ili da idu u školu
  • Strah od spavanja ili strah da budu sami u prostoriji
  • Noćne more o razdvajanju
  • Fizički simptomi (kao što su glavobolja ili bolovi u stomaku) pre predstojećeg razdvajanja.

Deca sa poremećajem anksioznosti pri odvajanju pokazuju simptome najmanje četiri nedelje.

Socijalni anksiozni poremećaj: Deca sa socijalnim anksioznim poremećajem se osećaju izuzetno stidljivo i nesigurno u blizini drugih ljudi. Toliko se plaše sramote da izbegavaju društvene situacije, pa čak i da odgovaraju na času.

Simptomi socijalnog anksioznog poremećaja kod dece uključuju:

  • Izbegavanje većine društvenih situacija ili osećaj užasa kada moraju da učestvuju u njima
  • Fizički simptomi poput drhtanja, znojenja ili problema sa disanjem u društvenim situacijama
  • Kod male dece, napadi besa i plač u društvenim situacijama
  • Strah da drugi vide njihov strah i osude ih zbog toga

Da bi detetu bio dijagnostikovan socijalni anksiozni poremećaj, njihova zabrinutost mora biti toliko velika da ometa svakodnevni život.

Selektivni mutizam: Selektivni mutizam je složeni anksiozni poremećaj koji se javlja samo kod dece. Karakteriše ga nesposobnost deteta da govori i efikasno komunicira u nekim društvenim okruženjima, kao što su škola ili vrtić. Da bi se postavila dijagnoza selektivnog mutizma, prisutni su sledeći simptomi:

  • Dete je sposobno da govori u nekim situacijama, ali ne i o drugim
  • Ima sa tim problem najmanje mesec dana
  • Kao rezultat toga, ima problema u školi i u društvenim aktivnostima

Deci se ne dijagnostikuje selektivni mutizam ako je njihov problem u govoru uzrokovan komunikacijskim poremećajem ili jezičkom barijerom.

Generalizovani anksiozni poremećaj: Deca sa generalizovanim anksioznim poremećajem brinu o mnogim svakodnevnim stvarima. Njihova briga nije uzrokovana ničim konkretnim i može da ometa svakodnevni život. Simptomi generalizovanog anksioznog poremećaja kod dece uključuju:

  • Nemir
  • Osećaj straha
  • Osećaj umora veći deo vremena
  • Problemi sa koncentracijom
  • Oseća se ljuto
  • Problemi sa spavanjem

Panični poremećaj: Deca sa paničnim poremećajem imaju česte, neočekivane napadepanike. Napadi panike izazivaju fizička osećanja zbog kojih deca mogu da pomisle da umiru ili imaju srčani udar. Deci se dijagnostikuje panični poremećaj kada dožive barem jedan napad panike i pokažu druge znakove uključujući:

  • Stalni strah od novih napada panike
  • Velika promena u odnosu na normalno ponašanje nakon napada panike, poput izbegavanja mesta koja ih podsećaju na napad

Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP):Deca sa OKP imaju misli i brige koje ih čine veoma anksioznim. Oni za sebe razvijaju pravila koja smatraju da moraju da poštuju da bi kontrolisali anksioznost.

Specifična fobija: Deca sa specifičnim fobijama se veoma plaše jedne ili više specifičnih stvari. To je najčešće strah od nečega što se inače ne smatra opasnim. Fobije remete živote dece kada se trude da izbegnu stvari kojih se plaše. Uobičajene fobije kod dece uključuju:

  • Životinje ili insekti
  • Delovi prirodnog sveta, poput vode ili visine
  • Krv ili injekcije
  • Specifične situacije, kao što su gužve ili uski prostori
  • Drugi uključujući povraćanje, gušenje ili glasne zvukove

Kako se tretira anksioznost kod dece?

Skoro sve vrste anksioznosti najčešće se tretiraju kognitivno bihejvioralnom terapijom koja se zasniva na ideji da način na koji razmišljamo i delujemo utiče na to kako se osećamo. Učeći da menjaju negativne misli i nezdrave postupke, deca mogu da promene svoja loša osećanja.

Važan deo tokom tretiranja i lečenja anksioznosti naziva se prevencija izlaganja i odgovora. U prevenciji izlaganja i odgovora, terapeut pomaže detetu da se postepeno suoči sa stvarima kojih se plaše. Baveći se svojim strahom u malim količinama u bezbednom prostoru, deca uče da se nose sa velikim osećanjima koja se javljaju.

Ukoliko primetite kod dece promene u ponašanju ili simptome anksioznosti, neophodno je da se obratite za pomoć stručnom licu u vidu psihologa ili psihoteraputa.

Izvor: Yumama