Selektivni mutizam: Zašto moje dete neće da govori?

Ovaj problem spada u grupu takozvanih anksioznih poremećaja koji se javljaju kod dece predškolskog i ranog školskog uzrasta. Podjednako se javlja kod dečaka i devojčica, sa blagom tendencijom češćeg javljanja kod devojčica. 　

Kako nastaje problem?

Tačan i siguran uzrok ovog poremećaja još uvek nije utvrđen. Često se navodi da kod većeg broja dece sa selektivnim mutizmom postoji genetska predispozicija za anksioznost, u prevodu, kao da im je strah od nepoznatog „učitan“ u genetski kod. Dete sa selektivnim mutizmom u većini slučajeva na ranom uzrastu pokazuje znake anksioznosti u vidu straha od odvajanja, teškoće u spavanju ili pojačanim izlivima emocija. Potrebno je naglasiti da selektivni mutizam nije posledica kašnjenja u razvoju kao ni posledica nekog vida zlostavljanja ili zapuštenosti. 

Kako se postavlja dijagnoza selektivnog mutizma?

Da bi se postavila dijagnoza selektivnog mutizma potrebno je da su simptomi prisutni duže od mesec dana. Pored izostanka govora, simptomi koji prate mutizam su:

Povećana osetljivost na buku.

Povećana osetljivost na dodir.

Izražena separacijska anksioznost (dete se teško odvaja od roditelja).

Prisutnost strahova.

Izlivi emocija (lako zaplaču).

Dete se ne smeje, deluje ozbiljno kada oseti ansioznost (kada se uplaši, uznemiri).

Pri pomisli da ga neko gleda, dete postaje nespretno, lako se zbuni.

Dete često deluje kao nekulturno zbog toga što ne odgovara na pozdrav, ne zahvaljuje se i slično. 

Nevoljno ispuštanje mokraće i stolice.

Zašto je važno prepoznati ovaj problem na vreme?

Selektivni mutizam se često ne dijagnostikuje do polaska u školu što otežava tretman. Ako se dete sa selektivnim mutizmom ne uključi u tretman na vreme, može doći do posledica koje utiču na samopoštovanje, do otežavanja školovanja i socijalizacije. Inteligencija dece sa selektivnim mutizmom je u najvećem broju slučajeva u granicama normale. Tretman mutizma se odvija multidisciplinarnim pristupom, saradnjom logopeda sa psihologom i reedukatorom psihomotorike. 

Deca sa selektivnim mutizmom razumeju ono što im se govori, pa zbog toga logoped treba da nađe način na koji će da dobije detetovo poverenje kako bi se ono osećalo sigurno ispred njega i počelo da govori. Roditelji, vaspitači i učitelji često vrše pritisak nad detetom kako bi progovorilo što povećava dečiju anksioznost i pogoršava situaciju. Potrebno je da logoped tokom tretmana bude pozitivan i nasmejan, spreman da se prilagodi detetu i njegovim potrebama, kako bi se dete što pre oslobodilo i počelo da govori. Važno je da se dete ne sili da govori. Potebno je da mu se pokaže razumevanje i podrška i da mu se stavi do znanja da je uvek neko uz njega u bilo kojoj situaciji. Decu sa selektivnim mutizmom nije dobro kritikovati jer to može da izazove pogoršanje. Potrebno je da se prepozna ono što dete dobro radi, da se pohvali i nagradi. Pohvala i nagrada utiču na detetovo samopuzdanje, a samim tim i na oslobađanje anksioznosti. 

Psiholog je veoma bitan u radu sa detetom koje ima selektivni mutizam iz razloga što problemi koji imaju veze sa strahom najčešće zahtevaju neko malo dublje raspakivanje. Psiholog može da kroz razgovor, različite igrovne metode, crteže, kreativne aktivnosti dopre do potencijalnih razloga iz kojih se problem javlja, te da potom pomogne detetu da prevaziđe problem. Takođe, psiholog je i važna karika za komunikaciju sa roditeljima, time što ih vodi kroz proces rada sa detetom, usmerava, sugeriše im strategije da pomognu detetu, približava im problem i indirektno utiče na to da se detetu obezbedi što podsticajnije okruženje za dalji napredak.

Uslov uspešnog rada sa detetom koje ima selektivni mutizam je uspostavljanje dobrog odnosa, odnosa poverenja u kojem se dete oseća sigurno, te je uvek prvi korak baš taj.  Ako se detetu pruži adekvatna pomoć, ono može da se uključi sasvim normalno u sve društvene aktivnosti i uspešno reši problem. 

Obratite pažnju, možda vaše dete nije previše stidljivo ili nekulturno ako se ne zahvali ili uzvrati pozdrav nekom. Nemojte da grditi i kritikovati, nego se potrudite da na vreme potražite odgovarajuću pomoć stručnjaka. Najvažnije je pokušati razumeti dete. Tek onda, možete i dokučiti kako da mu pomognete.

Ukoliko primećujete navedene karakteristike kod svog deteta ili već neko vreme sumnjate da dete ima selektivni mutizam, nemojte čekati sledeću nedelju, mesec ili da prođe godišnji odmor već se na vreme obratite stručnjacima koji će opservirati dete i dati predlog eventualnog tretmana.