Anksioznost i napadi panike kod dece: zbog čega se javljaju i kako ih prepoznati?

Uzroci socijalne anksioznosti uglavnom su strahovi od procene drugih, neprihvatanja i odbacivanja, kako u realnom životu, tako i na društvenim mrežama.

- Anksioznost je korisna i očekivana pojava u određenim razvojnim periodima. Već oko šestog meseca, beba pokazuje strah od nepoznatih osoba, dok se strah od mraka pojavljuje oko treće godine. Tu je i strah od nadrealnih bića, odvajanja od bliskih osoba ili polaska u školu. Kasnije, postoji zabrinutost da li ćemo biti dovoljno dobri da pripadamo nekoj grupi vršnjaka i budemo prihvaćeni. Takvi strahovi uglavnom imaju adaptivni karakter i potpuno su očekivani i normalni.

U kojim slučajevima se radi o poremećaju?

- Ako su strahovi uporni, ponavljajući i ometaju svakodnevni život deteta, onda se govori o anksioznim poremećajima. Dete koje je uplašeno, uznemireno i zabrinuto, sigurno ima problem koji treba da se reši. Ako roditelj smatra da ne može sam da mu pomogne, ili ako strahovi remete funkcionisanje u svakodnevnom životu, utiču na druženje i učenje, potrebno je zatražiti stručnu pomoć.

Kako prepoznati anksioznost i napade panike?

- Anksioznost može da se prepozna po preteranom umoru, stalnoj zabrinutosti, razdražljivosti, padu koncentracije, nesanici, nemogućnosti da se odgovori na zahteve škole i fakulteta. Napadi panike se pojavljuju iznenada i manifestuju se kroz ubrzani rad srca, pulsa, isprekidano disanje, nalete toplote i hladnoće i stezanje u grudima. Često je prisutan strah od moždanog ili srčanog udara, ponekad i smrti.

Čini se da je ovaj problem sve češći među mladima?

- Anksiozni poremećaji su drugi na listi najčešćih poremećaja, odmah nakon kardiovaskularnih problema. Prema podacima Instituta "Dr Milan Jovanović Batut" 33,5 odsto mladih u Srbiji pati od poremećaja anksioznosti. To je povećanje u odnosu na prethodni period, kada ih je bilo između 10 i 20 odsto. Povećan broj može se delimično objasniti time što u poslednje vreme mladi u savetovalište češće dolaze samoinicijativno i imaju više slobode da se obrate stručnjaku za pomoć.

Šta je razlog sve većeg broja anksioznih adolescenata?

- Pritisak i očekivanja društva su, čini se, veći nego ikada. Samim tim, sve je teže i suočavanje sa svetom odraslih. Postoje očekivanja da se mora biti uspešan u svim oblastima. Društvene mreže dodatno pojačavaju potrebu za stvaranjem slike o uspešnosti, savršenosti, izuzetnosti i fizičkoj lepoti. Tako do mladih ljudi dopire gomila informacija o životima drugih, koje su poluistinite ili potpuno neistinite, ali stvaraju tenziju i pritisak. Strah od neuspeha, stalno preispitivanje svojih sposobnosti i vrednosti je vrlo izraženo.

Koliko često se dešava da roditelji prenose svoje strahove i anksioznost na decu?

- Dete koje je u porodici izloženo anksioznosti i strahovima jednog roditelja, ima veću verovatnoću da će i samo postati anksiozno. Očekivano je da bar jedno dete bude plašljivo, ukoliko je roditelj takav, jer strahovi se uče i prenose. Ako su roditelji previše rigidni, zahtevni, omalovažavaju i potcenjuju dete, očekivano je da ono bude nesigurno. Isto tako, roditelji koji sve čine umesto deteta i štite ga od celog sveta, dovode do toga da dete neprekidno sumnja u sebe i svoje sposobnosti. U praksi često viđamo oba slučaja.

Koliko uznemirujući sadržaji iz medija i "bombardovanje" lošim vestima doprinose stvaranju ovih pojava?

- Sigurno je da vesti o nesrećama koje slušamo svakodnevno utiču na psihičko stanje. Većina ljudi strahuje za egzistenciju i postoji utisak da je budućnost neizvesna i turbulentna. Ipak, pojavi anksioznih poremećaja uglavnom prethodi čitav splet bioloških, psiholoških, socioekonomskih, genetskih i ličnih predispozicija. Vrlo često postoji više faktora, dok stres može da bude samo "okidač". Problem je dva puta češći kod ženske populacije, kako zbog veće sklonosti ka osećanju zabrinutosti, tako zbog rodnih uloga.

Na koji način porodica može da pomogne detetu?

- Značajni su bliski odnosi sa roditeljima i odnosi uzajamnog poverenja, kako bi se svi problemi rešili u krugu porodice. Takođe, vrlo je važno da dete ima zdrav način života i fizičku aktivnost bilo koje vrste. Kada sve to ne postoji, dešava se da deca traže utehu na društvenim mrežama, gde se upinju da dokažu da su i oni lepi, uspešni, pametni, da imaju šta da pokažu i da su vredni pažnje.

Kakva terapija je potrebna?

- Ako se radi o paničnim napadima ili anksioznosti koja je dugo trajala, dete se šalje na psihijatrijsku procenu. Odlučuje se da li je potrebno uvođenje medikamenata, ili je dovoljna psihoterapija. Ponekad je potrebno i jedno i drugo. Optimalno je da se razgovor obavlja jednom nedeljno, tri do šest meseci, kako bi se dete osnažilo i počelo da primenjuje naučene stvari u svakodnevnom životu. Nije potrebno da se brzo poseže za lekovima, jer savetodavan rad često daje korisne efekte.

Koji su manje česti anksiozni poremećaji?

- Desi se da dete ima strah od nečega konkretnog i pati od specifičnih fobija, kao što su mrak ili neka bolest. Ako je često zabrinuto i u svemu vidi loš ishod ili pretnju, to je generalizovana anksioznost. Kod opsesivno-kompulsivnih poremećaja, mlada osoba se određenim radnjama bori protiv svojih misli, koje su često katastrofične. Posttraumatski stresni poremećaj se retko javlja, najčešće kod onih osoba koje su doživele neku traumu, koja im se ponovo jalja kroz takozvane "fleš bekove".