Stidljivost se često tretira kao kombinacija straha, prividne (ne)zainteresovanosti za okolinu, povučenost u sopstveni svet... Govor stidljivih osoba (ima ih i odraslih, ne samo dece) je tih, spor, kolebljiv, ponekad drhtav. Kod sasvim male dece, u uzrastu do tri godine, manifestuje se kao spuštanje pogleda, sisanje prsta, odbijanje komunikacije. Češća  je kod dece koja su jedinci, koja su od rođenja navikla da su u centru pažnje odraslih. U vršnjačkom okruženju ona postaju zbunjena, jer tu važe drugačija pravila ponašanja. Potrebno im je vreme da savladaju veštinu komuniciranja sa vršnjacima. Sa druge strane, stidljivo ili povučeno dete biće omiljeno kod nastavnika u školi.  Ono ne "pravi" nestašluke, odbija rizike, niko ne mora da ga opominje da bude poslušno ili mirno na času. Međutim, stidljivost se u današnjem društvu sve više prepoznaje kao mana, tačnije - nedostatak upornosti, ambicija... i svih onih za uspeh neophodnih sposobnosti.

GRANICA. Roditeljima se uvek preporučuje da ne insistiraju da dete bude odraz njihovih sopstvenih ambicija, da budu svesni njegovih mogućnosti i da ga samo usmeravaju uz blago podsticanje. Međutim, odrediti granicu između detetove prirode, tj. tolerancije na njegovu prirodu i onoga što treba da usmeravate je veoma teško.

Odnosno, ukoliko vaše dete u predškolskom uzrastu izbegava drugu decu ili teško sklapa poznanstva, to još uvek nije pouzdan znak stidljivosti. Sa prvom socijalizacijom (za neku decu je to vrtić, a za neku osnovna škola) ova će se osobina promeniti. Naime, kada uspe da se navikne na svoj vrtić ili školu, ono će moći uspešno da kontaktira u svom okruženju, a njegova stidljivost više neće postojati kao problem.

Međutim, ukoliko vaše dete izrazito izbegava drugu decu i odrasle, uporno ćuti i kada mu se postavi otvoreno pitanje, ne želi ni kontakt pogledom, ako ima napade besa ili plača kada su druga deca u blizini, ako odbija odlazak u park, igraonicu ili bilo koje drugo mesto gde će boraviti deca... njegova stidljivost zaslužuje vašu punu pažnju. Na žalost, ovako burno izražena stidljivost preti da ozbiljno utiče na optimalni socijalni razvoj vašeg deteta.

“Opasne” rečeniceKada svom stidljivom detetu kažete: “Prestani da crveniš”, “Opet mucaš...“, dodatno ćete ga postideti. Takođe, nemojte tražiti krivca. Ako pred detetom komentarišete da je ono stidljivo, jer je, na primer, “povuklo”, nasledilo ovu osobinu od porodice svog oca vi, zapravo, potencirate genetsko nasleđe. Dete će tada steći utisak da je to neko nepromenljivo stanje, deo porodične tradicije. Tako ćete uticati da se ono pomiri sa negativnim osećanjem sebe, sprečiti ga da se razvija. Svaka oštra reč pogoršava osećanje stidljivog deteta koje ima u odnosu na samog sebe. Izbegavajte kritike i svako ruganje, podsmešljive ili ironične nazive.

SAMOSTALNOST. Od najranijih dana učite dete da ima svoje obaveze. One će biti primerene njegovom uzrastu, menjaće se sa njegovim odrastanjem i postepeno postajati sve složenije. Naime, kada umesto njega obavljate njegove zadatke, kod deteta se može razviti stav da ono samo za obavljanje tih zadataka nije sposobno. Ove obaveze ne tiču se samo kućnih poslova ili higijenskih navika, već i određenih pravila ponašanja. Tako ćete, na primer, sa četiri godine tražiti od njega ne samo da sprema iza sebe svoje igračke, već i da kaže „Dobar dan“ kada sretne nekoga koga poznaje.

SOCIJALNE VEŠTINE. Vaše dete ne poznaje socijalne veštine jer nema iskustvo koje u razvijanju socijalnih odnosa imate vi. Naučite ga "magičnim" rečenicama, primerenim njegovom uzrastu. Odnosno, kada ga podstičete da ono učini prvi korak u nekoj igri sa vršnjacima, uz rečenicu: "Mogu li i ja da se igram sa vama?", uveliko utičete na razvoj njegovog samopouzdanja. Čak i ukoliko ga druga deca odbiju u igri, vaše dete je premostilo veliku prepreku prvog kontakta i poboljšalo sliku koju ima o sebi. U sopstvenim očima, posle ovog koraka biće hrabrije, odlučnije, samostalnije.

VRŠNJACI. Omogućite detetu što više susreta sa njegovim vršnjacima, a vi pokušajte da ga u ovim prilikama što više ostavljate da se snalazi samo u rešavanju potencijalnih konflikata. Vi budite podrška i neko ko "uskače" kada ono ne može samostalno da se izbori, ali je od ogromne važnosti da mu dozvolite barem pokušaj za samostalno rešavanje sukoba. Naime, ukoliko u predškolskom i kasnije osnovno-školskom uzrastu deca ne nauče da se izbore sa svojim problemima i stresovima, neće to savladati ni kada budu stariji i imali neke druge, možda veoma ozbiljne probleme. Takođe, ako navikente dete da vi rešavate njegove sukobe ono ne može da razvije sugurnost u sebe i nije sposobno za komunikaciju kada vi niste prisutni.PageBreak

PRIVATNOST. Pokažite detetu da razumete njegovu potrebu da čuva svoj lični prostor i da poštujete njegovu privatnost. Kucajte u sobu pre nego uđete, ili u kupatilo dok se ono kupa.

Prihvatite dete kakvo jesteNe insistirajte da se dete što više druži i ne ubeđujte ga da se sa vršnjacima ponaša onako kako vi smatrate da je poželjno. Dete mora da uspostavlja lične, osobene odnose sa svojim drugarima, u kojima će se snalaziti (negovati

SLOBODAN IZBOR. Podstaknite njegovo samopouzdanje dozvoljavajući mu što više samostalnih odluka, primerenih njegovom uzrastu. Na primer, neka samo bira svoju odeću za sutrašnji dan.

SLOBODAN STAV. Pružite detetu što više prilike za izražavanje sopstvenih stavova i emocija. Podstičite polemisanje i verbalno sukobljavanje kako bi se dete uverilo da ima pravo na stav različit od vašeg (ili drugih osoba) i da izražavanje tog stava ne samo da nema negativne posledice po njega, već mu može doneti neke dobrobiti (na primer: bolji status u vršnjačkoj gupi).

Ne prisiljavajte deteKada od svog stidljivog deteta, po principu “klin se klinom izbija”, tražite da se eksponira u javnosti (na primer, da recituje pred gostima), dodatno ste pojačali njegovu stidljivost. Ono će ubuduće zamišljati slične situacije i tako ojačati osećanje treme i nesigurnosti.

KONSTRUKTIVNE POHVALE. Podrazumeva se da je stidljivoj deci pohvala veoma podsticajna za razvoj. Međutim, kada su one uopštene, na primer: »Baš si ti dobar mamin dečak”, ili popularne fraze: "Moraš da veruješ u sebe", dete ne može da ih razume i teško mu je da u njih poveruje. Zato je daleko efikasnije da vaše pohvale budu konkretne, da se odnose na neko učinjeno delo, uložen trud ili postignut rezultat. Takve su pohvale: "Divan ti je crtež, ali mi se posebno dopada ovaj deo"... (zatim izdvojite jedan deo crteža), ili "Odlično si sredio svoju sobu".

RAZGOVOR. Pokušajte da analizirate detetove emocije. Ukoliko, na primer, ne želi nekog druga da pozove na svoj rođendan, pitajte ga zašto. Insistirajte na odgovoru, jer je to važan putokaz u razumevanju toga da li detetovo odbijanje ima za osnovu stidljivost ili strah da će biti odbijeno, ismejano, odbačeno... Cilj ovog insistiranja je da razumete detetov stav a ne da ga promenite i privolite dete da druga, ipak, pozove.

KUĆNI LJUBIMAC. Pojedina deca prevazilaze stidljivost tek u situacijama očigledne saradnje. Tako, kućni ljubimac koji zahteva otvorenu pažnju i zadovoljavanje svojih potreba ne ostavlja mnogo mogućnosti detetu da se povlači i bude stidljivo. Naime, u ovom odnosu, emotivna otvorenost i vezivanje (za još nekog osim za mamu i tatu) se podrazumevaju.

LIČNI PRIMER. Preispitajte sebe. Možda je stidljivost ili neko drugo ponašanje koje vas "izluđuje" dete preuzelo posmatrajući svoje najveće učitelje i najjače autoritete, tj. vas. U tom slučaju, menjajte prvo sebe. Dozvolite mu da "proviri" u vaš svet. Pričajte mu o svom detinjstvu, opišite nekoliko vaših iskustava i kako ste se sa njima izborili. Odnosno, pokažite ličnim primerom kako ste pobedili svoju stidljivost i naučili da se borite i negujete svoja prijateljstva, budete samopouzdani i sigurni u sebe.

Jelena Holcer, pedagog