NIKO VAM NE GOVORI KOLIKO JE TO TEŠKO: Ispovest mame sa posporođajnom depresijom - Pala sam mu u zagrljaj i priznala!

Margom Brum je jedna od mnogobrojnih majki koja je prošla kroz postporođajnu depresiju. Svoju priču poželela je da podeli sa celim svetom, iako joj nije bilo lako ni svojim najbližima da prizna da nije dobro.

Za ženu koja radi satima da donese novi život na svet, razumem te.

Partneru ispunjenom strahom, saosećanjem i brigom, razumem te.

Za ženu iscrpljenu od neprespavanih noći, razumem te. Za ženu koja zna da treba, ali ipak ne može da traži pomoć, razumem te.

'Da li si dobro?'

Pitanje koje želim da postavim svakoj ženi koju vidim sa bebom vezanom za njene grudi ili ženu koja vozi dete u kolicima. I više puta jesam. I odmah nakon postavljanja pitanja, 9 putaod 10, vidim iza njene maske kako naviru suze. Ona proguta, pogleda me, napola viđenja i rasterećena i poluotkrivena i ranjiva, izbacuje laž: 'Da. Dobro sam'.

Nastavim obično sa bebom na svojim grudima: 'Vidim te. Prvih nekoliko meseci sam bila slomljena. Niko vam ne govori koliko je to strašno", započela je svoju priču ova mama.

Ona je na ovaj način upoznala mnoge mame u parku, i postale su prijateljice. Kaže da joj niko nije rekao koliko je teško prvo vreme sa svojom prvom bebom, ali njena mama imala je svoju teoriju.

"Moja mama kaže da ti niko ne kaže 'jer onda žene ne bi imale bebe'. A stvar je u tome da vam neke žene suptilno govore ili vam nagoveštavaju, da vas ne uplaše. Ali kao buduće majke, ne želimo to da čujemo potpuno. Možda je to primarni mehanizam odbijanja, selektivno slušanje. Ili pomislimo 'to neće biti moje iskustvo'. Tako sam i ja, a onda sam odjednom ošamarena", govori ona i onda opisuje kako je sve počelo od kada je njeno dete došlo na svet.

"Rođenje. Ne mogu da hodam, fizički umor, iscrpljenost. Praznina i punoća u isto vreme. Slomljena trtična kost. U mom slučaju, neobjašnjiva mučnina i povraćanje koje traje nedeljama. Plakanje! Grudi nabrekle. Takva nelagoda. Krvarenje. Plakanje. Dan? Noć? Radim pogrešno. Ekstremna krivica za najmanju stvar. Ne mogu da formiram kompletnu rečenicu. Ekstremna izolacija. Kako je ovo u redu? Kako žene to rade? Zašto sam tako uznemirena? Zašto sam ovo uradila? Šta sam uradila? To je samo mali deo mog tela i uma u prvih nekoliko nedelja."

Što je više razgovarala sa drugim mamama, shvatala je da nije sama u ovom iskustvu i ovim osećanjima.

"Kako sam tako tužna? Želela sam ovo jako. Ja sam gospodar svog uma. Imam toliko načina, zašto ne mogu da izađem iz ovoga? Nikad ranije nisam ovo osetila. Da li je ovo anksioznost? Sumnja u sebe? Depresija? Ne, to ne može biti. Nikad ranije nisam osetila ništa od ovoga", pitanja su koja su joj se stalno vrzmala po glavi.

"Nedeljama sam imala ova osećanja u srcu, glavi, telu. Nedeljama sam odbijala pitanja: 'Jesi li srećna? Jesi li zaljubljena?' A ja se grčim, izvlačim osmeh i laž da mi ne sude po istini koju iznutra vrištim: 'Ne, nisam dobro. Nisam srećna. Ja sam jadna, ovo je zapravo najgore ikad.' Zaljubljena? Nemam pojma. Jedva da znam ko je ova mala ameba. Ako ne vrišti, isisava životnu snagu iz mene."

Borila se, sve dok u jednom trenutku više nije mogla da odgovori. Odlučila je da isključi telefon, da otvara društvene mreže. Sedela je u dubini svog očaja, prepuštajući se činjenici da sve to mora, da je to njen novi život, nova stvarnost. Sve dok jednog dana nije odlučila da padne u zagrljaj svog supruga i prizna: "Nisam dobro. Nisam dobro. Nisam dobro."

Te reči su ono što joj je zapravo otvorilo vrata slobode. To ju je navelo da uzme telefon i pozove babicu i terapeuta.

"Borila sam se i dalje. Čak i nakon dijagnoze postporođajne depresije. Čak i nakon saznanja da 40 odsto žena pati od ovoga, a tu se samo računaju žene koje se jave za pomoć. A od pandemije korona virusom taj broj je skočio na 70 odsto! Preporučeni su mi antidepresivi. Nisam mogla to da pijem, to nisam ja. Mogu sama da prođem kroz ovo. Toliko toga sam prošla u životu, a da ih nisam koristila. I dalje sam plakala. Nesposobna da razgovaram sa drugima. Nisam videla radost u ovom životu, u ovom novom biću", govori ova mama.

U jednom trenutku smogla je snagu da pita druge žene da li su uzimale antidepresive posle porođaja. Kako su joj mnoge rekle da jesu i da im je to mnogo pomoglo, najbolji prijatelj je ipak bioglavni za njenu odluku.

"Zamisli to kao osnaživanje sebe da napraviš korak napred do nekog olakšanja", rekao joj je, i to ju je navelo da se odluči da ipak uzme lekove iako je osećala stid prema sebi što su joj potrebni.

"Držala sam se za lekove još nekoliko dana dok konačno nisam videla svog voljenog kako drži naše dete, a u njegovim očima pronašla sam ljubav, podršku i brigu. A onda sam se osnažila. Ako osećam da ne mogu ovo da uradim za sebe, uradiću to za ljubav svog života. Uradiću to za moje dete. Vratiću svoju moć i napraviti korak unapred."

I tako je počela. Svako jutro je uzimala lekove i ponavljala sebi reči: "Osnažujem sebe". I tako je počela da se vraća na staro. Opsesivna tuga, krivica i anksioznost počeli su da se povlače. Trebalo joj je vremena. Trebalo je strpljenja. Trebalo je saosećanja. Oči su joj počele da joj se otvaraju za novu svest i uvažavanje novog života, novu ravnotežu.

"Nije bilo velike promene, već postepenog podizanja magle. Mislila sam da će me lekovi promeniti. Napraviti od mene drugačiju verziju sebe. Međutim, otkrila sam da je suprotno. Otkrila sam da ponovo vidim racionalnost života, da se vraćam u saosećajnu ženu koju poznajem i prepoznajem sebe posle dugo, dugo vremena. Mogla sam da pogledam sebe i svoje telo i kažem: 'Vau, dobro obravljeno, ženo!' I tako je ponovo počelo novo poglavlje mog života", priznaje mama Margom, i dodaje:

"Da, niko vam ne govori koliko je teško. Ili možda jesu, ali ih niste slušali. Ali češće je u pitanju to da mi kao društvo ne govorimo o tome koliko je ovo teško vreme za žene. Ne smatramo daje 40 do 70 odsto žena pogođeno postporođajnom depresijom i anksioznošču. Zaobilazimo ove razgovore jer su neprijatni i izazovi.

Shvatam, teško je razumeti tuđu tugu i traumu. I u tome je stvar, ne treba da razumemo, ne moramo da popravljamo, treba to da normalizujemo. Moramo da govorimo svetu da postoji, i da žene svakodnevno prolaze kroz to. Moramo da podelimo, da nismo same, i da postoji pomoć. Meni je trebalo 17 meseci da ovo napišem očima zamagljenim od suza. Ali imam osećaj hrabrosti i ranjivosti. Mogu da kažem da je prošla godina bila i najbolja i najgora za mene. Naučila sam dosta o svom telu, svom srcu, svom egu, svom umu nego ikad ranije, i da, iako bih možda volela da su stvari drugačije, sada mogu da se osvrnem i da budem srećna što nisu, jer naučila sam toliko o sebi, a zar to nije ono što je ovaj život? Razgovarajte jedni sa drugima i podelite svoju istinu. Znajte da ona može pomoći da se nešto normalizuje za nekoga. Znajte da je vaša ranjivost vaša hrabrost, a vaša hrabrost je vaša ranjivost. Znaj da te razumeju, da si voljena."

(Yumama)