Alarmantni podaci o napastvovanju dece: Najčešće je od 3. do 9. godine, a jedno je najstrašnije

Gotovo 1.000 preživelih žrtava sek*ualnog nasilja u detinjstvu sa srpskog govornog područja podelilo je svoje iskustvo u globalnoj anketi Naš glas. U čak 89% slučajeva nasilnik je bila osoba poznata detetu, objavila je Finska nevladina organizacija Protect Children, a još jedan od alarmantnih podataka iz ovog istraživanja je da je polovina dece zlostavljana u uzrastu od treće do devete godine života.

Ona je dodala da mala deca često to zlostavljanje poistovećuju sa bliskošću i, s obzirom na to da su njihovi zlostavljači bliske osobe, "nekako iskrivljuju ideju šta se dešava i normalizuju zapravo neku patologiju".

Ponekad zlostavljači deci koja pokušaju to da odbiju ili pokažu da nešto nije u redu nameću osećaj krivice skrivajući zlostavljanje pod plaštom ljubavi.

"Tako je, i to su najgore zapravo stvari ili čak i kad partner normalizuje ponašanje zlostavljača kad kaže 'on je bolestan'. Tada dete ima pojačan osećaj krivice, zapravo ne može da prijavi ili ne može da se čak naljuti na nekog ko je bolestan. Ili dete ima zapravo osećaj da će izgubiti porodicu, da će ostati samo i da na neki način mora da zaštiti sebe u toj sredini pa kakva god bila. Poražavajuće je čak da mnoge žrtve koje su izašle u javnost, s tim šta se dešavalo kažu da mi je bilo mnogo lepše ranije dok niko nije znao. Zato što ono što je, ja mislim, najgora stvar što se dešava je retraumatizacija. Šta to znači? Dete ispriča svom učitelju. Učitelj pozove psihologa. Psiholog prijavi policiji. Na policiji dete daje iskaz, pa ga pitaju raznorazni stručnjaci. Dete do 11-12 puta ponavlja svoju priču i pritom zapravo dolazi ponovno u retraumatizaciju. Svaki put to proživljava i svaki put pojačava osećaj stida. Ono što je zajedničko je da svako to dete ima izuzetan osećaj stida zbog svega što se desilo".

Upravo zbog osećaja stida, straha da ne ostanu bez porodice, da ne budu etiketirani, deca i uopšte mlade osobe, tinejdžeri, o zlostavljanju najčešće progovore mnogo godina kasnije. Nažalost, ponekad se dešava i da dete smogne snage da kaže majci šta se dešava, ali ona bude ta koja savetuje da se to ne obelodani, naročito ako je zlostavljač neko iz porodice.

"Iako literatura pokazuje da majka štiti dete, pogotovo kad je u pitanju žensko dete, majka na neki način kaže, ‘ali ja ću sad da ostanem bez partnera’. I dete percipira, majka će da bude nesrećna. I moram da se žrtvujem da bi majka bila srećna, jer će tada da me voli. Ali cena te žrtve je dugoročno dete ostane traumatizovano, ima iskrivljen osećaj da nije vredno. Ta negativna slika, ja ne vredim, za svet ne vredim, i zapravo velika suicidalnost, velika depresivnost, veliki gubitak selfa i vlastite vrednosti.

Kod muške dece, koja su takođe sek*ualno zlostavljana, kod njih naročito postoji strah ako ja kažem da me neko sek*ualno zlostavljao, naročito otac, misliće svi da sam homose*sualac. Dakle, taj jedan strah koji ne omogućava zapravo da izađem sa svojom boli. Jer ono što deca ne znaju je da im je potrebna pomoć, nego je naglasak na to da će oni zapravo izdati porodicu, raskrinkati ono što se dešava".

Ko su zlostavljači

"Vrlo često ili otac, ima i slučajeva da je majka, jer kad govorimo o zlostavljanju, sek*ualno zlostavljanje se najmanje uočava", kaže psihoterapeutkinja Kvarantan-Šmitran, pa otkriva i psihološki profil zlostavljača.

"Vrlo često je i on bio sek*ualno zlostavljan, ima izvrnut osećaj moći. Ima možda čak i izvrnut neki sek*ualni poremećaj, može biti neka sek*ualna devijacija, poremećaj u toj svojoj neurološkoj i senzomotoričkoj stimulaciji, tako da u svakom slučaju neki poremećaj postoji".

Psihoterapeutkinja dodaje i da ti ljudi u najvećem broju slučajeva nisu svesni svog problema, bolesti, niti pokušavaju da se leče.

BONUS VIDEO: