Dojim, dakle postojim: Saveti mame čiji je put do uspešnog dojenja bio trnovit

Za sve majke koje se pripremaju za dojenje, koje su u problemu, koje su se negde zaglavile i osećaju da gube bitku, jer ih saveti koje dobijaju udaljavaju od željenog cilja...

Moram i ovo napomenuti - tekst, pored svom dnevniku, namenjujem isključivo onim majkama koje se pripremaju na dojenje, koje su u problemu, koje su se negde zaglavile i osećaju da gube bitku, da ne drže sve konce u rukama, a saveti koje dobijaju ih često na tom mlečnom putu sapliću i udaljuju od željenog, zacrtanog cilja. Apsolutno nikoga ne želim da osudim (one majke koje ne doje, koje to ne mogu, koje su iz njima poznatih razloga odustale ili to jednostavno ne žele). Sve smo mi na prvom mestu majke, koristile mi flašicu ili naše mleko, platnene ili jednokratne pelenice...

Ne poznajemo tuđe razloge, zašto ne doje, i ne tiču nas se na kraju krajeva, pa se ni ne treba odmah samo-uloviti u tu zamku osuđivanja (život je lep!). Mada ja jako često čujem izjave: "nestalo mi je mleka", "nemam dobro mleko" i slično, i to mnogo majki pred odustajanjem zaista i misli, nekako ih ubede, onako rastrojene, pod ludom igrom hormona. E, velikim delom zbog njih/vas pišem, da vam predstavim svoj put, gde sam ja nalazila korisne informacije i ko mi je to pomagao, jer, verujte mi na reč, nije bilo lako, ni prvi, a ni drugi put!

Dojenje nakon carskog reza

Tvrdoglavost me dovela do cilja!

Prvi porođaj je bio hitni carski rez (apsolutno neočekivani) pod totalnom anestezijom. Ja nepripremljena, šokirana, u glavi samo "da sve bude u redu sa mojom devojčicom". U takvom sumanutom stanju se i budim, pa mi je dovode, da me uvere da je moja vrištolina odlično. Na podoj je dobijam tek posle 12 sati. Kao, teorijski sam se pripremila, tuđa iskustva poslušala, ali sam nekako nespretna, medicinska sestra takođe, pa je zaključeno vrlo brzo da bebi treba dohrana, jer je pospana (a kako i ne bi od totala).

Svesna da sve funkcioniše na principu "ponude i potražnje", noću sam koristila pumpicu, (jer nije spavala sa mnom) da nekako nadoknadim to što popije preko dohrane. Dobijam savet da isto nastavim i kod kuće, dok ne ojača, da je budim na svaka tri sata (što je bila noću prava mora, detetu se spavalo, pa spavalo). Traljavo je sve to išlo.

Trudila sam se maksimalno, ali nekako je dohrana uzimala danak- umesto da se smanjuje, iz dana u dan bi se povećavala, a moji su dani bili dani mrmota, podoji- ispumpaj, podoji- ispumpaj... Kada se samo setim tog zvuka električne pumpice, grrrr. A svima sam jasno rekla da želim da dojim, pa šta god to značilo, kakav god to napor podrazumevalo. Želela sam silno da rodim prirodnim putem- nije išlo; želela sam silno da dojim- mora da ide. To ne dam! E tako sam ja zatvrdoglavila. A muž često kaže, kako me je moja tvrdoglavost i dovela na kraju do cilja. 

Pored literature i zillion izvora na netu, konsultovala sam se (usput se i isplakala u slušalicu) sa savetnicima iz "La Leche League" u Sloveniji i iz "Halo bebe" u Srbiji. Značili su mi njihovi saveti. Jer bolelo je i fizički i psihički.

Fizički, jer je verovatno nisam najpravilnije pristavljala na dojku, a tokom svakog podoja bi me oblivao hladan znoj, noge bih stavila na kutiju, pa je na kraju podoja bacala zdrobljenu u smeće.

Kada se samo setim silnih čajeva, napitaka (poput onog od ukuvanog susama u vodi) koje sam spremala. Nije da sve to nije vredelo, išlo je iz dana u dan na bolje. Polako, ali opet dovoljno brzo da mi svakog dana da "injekciju snage" za dalje. Ja sam joj uglavnom dodavala (čak i tako malenoj, na kašičicu, da je odviknem od flašice) svoje mleko, ispumpane količine su se povećavale, dohrana se vremenom smanjivala, a momenat koji pamtim kao potpuno izbacivanje flašice je negde 20- 25. dan, kada su mi vizualizacije pomogle (more mleka, mi u barci i slično), tačnije opustila sam se, konačno! I dojila sam skoro do prvog rođusa.