OTIŠLA SAM KOD LEKARA ZBOG KLIMAKSA, A ČULA: "IMATE OVDE BEBU" Nataša iz NS mislila da neće biti mama, u 42. stiglo čudo

Nataša Riter (54) rođena je u Novom Sadu, ali je život odveo u Sremske Karlovce, radi na Fakultetu tehničkih nauka i doživela je neverovatno iskustvo - zatrudnela je u 42. godini sa prvim detetom, iako je mislila da se nikada neće ostvariti u ulozi majke. Njena priča je čudesna, emotivna i ohrabrujuća za sve žene koje se bore za potomstvo i ne žele da izgube nadu.

Nakon što se pomirila sa činjenicom da neće dobiti biološko dete, Nataša razmišlja o usvajanju ili da postane hranitelj:

"Razmišljam, sada ni teoretske šanse nema više za takvo šta, jer nemam ni partnera, a i bliže se kritične godine za moju generaciju, polako se ulazi u period predmenopauze, pa kod nekih i menopauza. Ok, ni prva ni poslednja, putovaću, uzeću ljubimca, naći ću neku zanimaciju već. I moj optimistični Strelac i Lav koji se nikada ne predaje, opet traži izlaz, rešenje. Idem da vidim, mogu li ja kao "samac" usvojiti dete, ako ne, da li mogu biti hranitelj nekom detetu. Tražim po netu, raspitujem se, gledam šta mi treba, kome treba da se obratim.U svom društvu nikom to i ne pominjem dok se dobro ne raspitam, pa da krenem u akciju. Među mojim društvom upoznala sam mog sadašnjeg supruga, jer je i on upao naš krug "razvedenih". I tako, nekih godinu dana posle družbe mi smo se zbližili. Čak ni njemu tu moju ideju nisam spominjala, jer on je imao dve devojčice iz predhodnog braka, pa nisam htela da ga opterećujem."

Kada je ciklus izostao, Nataša je pomislila da ulazi u menopauzu, a onda joj je doktorka iznenada rekla - "ovde ima i jedna lepa beba".

"I 2012. godine, februar mesec, mene ubija želudac od bolova, i ciklus kasni. Reko evo, kreće klimaks, ali zbog želuca moram kod dr, jer sam kao dete imala te probleme. Doktor mi savetuje da krenemo od ginekologa jer je to najmanje invazivno, pa krvna slika, a onda ako je tu sve ok, idemo gastro i redom. U ginekološkoj ordinaciji, bio je petak, sećam se kao danas, doktor radi samo ultrazvuk. Hoćete, pita sestra, ma može, još bolje. Soba mračna, monitor, sestra...ne gledam u monitor, čekam izveštaj, da mi je krenuo klimaks... Dr diktira miom na materici, dimenzije, sestra kuca, vidi i cistu na jednom jajniku, ali ništa strašno. Evo, razlog mojim tegobama. Čekam sada da mi saopšti neki scenario u vezi svega toga. "O ovde ima i jedna lepa beba." A ja... ja ne verujem šta čujem. Molim, šta ima? Ovde ima i lepa beba, okrećem se ka monitoru, dr uključuje eho, jer je već spazila bebino srce, ono udara iz sve snage, kao da mi dokazuje, mama ja sam tu, vidi."

Natašu su posle srećne vesti preplavila najlepša osećanja - napokon se ostvaruje želja, postaje majka:

"Bože dragi, nešto što sam čekala toliko godina da čujem, vest toliko puta sanjanu, to što je bilo toliko teško ostvariti, sada je bilo tako lako. Zbunjeno i uplašeno pitam hoće li sve prethodno nabrojano predstavljati problem za moju bebu, hoće li ona biti u redu? Nemate nikakvih problema, sve je ok, miom je na drugom zidu, cista je vodena, nije ništa strašno. Jel ćete zadržati trudnoću, koja je po redu? Naravno da hoću, moja prva i jedina, toliko dugo čekana. Doktorka još srećnija, odmah piše vitamine, daje upute šta dalje...a ja jedva čekam da izađem, da kažem svima, htela sam vikati iz sveg glasa da svi znaju, ali i dalje u neverici."

Želela je da lepe vesti podeli sa porodicom, za sve je to bilo najslađe iznenađenje:

"Mom suprugu tada saopštavam vesti, ja ushićena, on malo zbunjen, rekla sam da ću bebu zadržati sa njim ili bez njega. Da ću razumeti ako i ode, da ga neću opterećivati, da je uvek dobro došao, ali da je ovo pre svega moja beba. Ali naravno, da je sve bilo OK. "Pa to je Naco i moje dete, kako mogu da se okrenem i odem." Radost je bila još veća, jer moj mlađi brat je tada živeo u Australiji i želeo je da nas iznenadi, pa je sa porodicom došao da njegovoj devojčici proslavi prvi rođendan u Srbiji, jer je nismo videli. Ne sluteći da i ja donosim lepe vesti. Stariji brat kojeg nisam videla neki niz godina, koji takođe živi van Srbije, dolazi te godine i hoće da me vidi. Znači, ta 2012 je bila neverovatna godina za mene. To je bila godina velike sreće, radosti, suza radosnica, suza pri rastancima. Mlađi brat kada je morao da se vrati za Australiju, prvi put je zaplakao. Ali mi je obećao, ako ne sa porodicom, zbog posla, on će sigurno dogodine doći da nas vidi."

"Trudnoća je prošla bez ikakvih problema. Niti sam imala neke prohteve, ni mučnine, niti neke probleme zdravstvene. Da nije bilo stomaka ne bih znala ni da sam trudna. Užiala sam u svakom danu, iščekujući dan kada ću se sresti i upoznati sa svojom bebom. Kada ću je uzeti u ruke. Međutim, u 8. mesecu, stomak mi je baš bio povelik, tvrd, ja baš odjednom troma. Odlazim na pregled i hitno me šalju u bolnicu jel imam višak plodove vode. I zaista, došlo je do gestacijskog dijabetesa zato je i nastao višak i moram biti tu do porođaja. Termin je bio 12. novembar, ali zbog ovoga porodili su me čim sam ušla u deveti mesec. Tako da je moja devojčica došla na svet 30. oktobra, carskim rezom. I sve je u životu sa nekim razlogom. Oduvek sam želela da imam devojčicu i znala da će se zvati Dajana. I ona i jeste moja princeza." - priča Nataša svoje iskustvo sa trudnoćom i porođajem.

Nataša je imala veliku podršku porodice, a kako navodi od kako je uzela svoju divnu devojčicu u naručje, uživa u svakom trenutku sa njom:

"Kroz celu moju trudnoću braća zovu, pitaju, jedva čekaju, brinu. Mlađi brat mi saopštava da su odlučili da se vrate za Srbiju, samo kada reše sve biroktratkse stvari. Tako da moja Dajana i ne sluteći odrasta sa svojom sestrom koja je godinu starija, a bila toliko hiljada km daleko. Iako sam imala pomoć moje majke, supruga, čim su bolovi malo uminuli nisam želela ni jedan dan da prođe, a da je moju devojčicu ne okupam, presvučem... uživala sam u svakom trenutku sa njom, kao i danas. Moja devojčica ima 11 godina, i veoma je vesela, srećna i radoznala devojčica. Brižna, osećajna i samostalna. Jer meni je to jako važno da bi sutra bila dobar čovek, da nauči da se bori kroz život, da se ne predaje kao što nisam ni ja."

"Danas se granica za rađanje znatno pomerila, medicina je znatno uznapredovala i postoje zaista veliki pomaci i šanse da se dođe do potomstva. Moj savet je, da se ne čeka predugo da se nešto desi, ja sam imala sreće. Ali šanse u 40-tim su znatno manje, jer folikuli su tada u mnogo manjem broju i manjeg kvaliteta za oplodnju. Govorim o prirodnom začeću. Tako da ako se prirodno ne desi ništa, odmah preduzmite sve moguće, nemojte se predavati, verujte, nadajte se i istrajte." - poručila je nataša svim ženama koje se bore za potomstvo.

Odgovorila nam je i na to koje su to prednosti i izazovi majčinstva u zrelim godinama:

"Prednost trudnoće u zrelim godinama je što ste ipak trezveniji, svesniji, ostvareniji i mnogo se više posvećujete detetu i vredostima koje treba da dobiju, počev od pažnje, nežnosti, vaspitanja...nema tih neopravdanih strahova, brže se reaguje kada su bolesni, plaču, povrede se. Moj jedini izazov je, da budem zdrava, vitalna i dugovečna. A to mogu samo brigom o sebi, kako fizičkom zdravlju tako i mentalnom. Zato stalno radim na sebi, učim, unapređujem se, u svakom smislu. Gledam da se hranim zdravo, da sam fizički aktivna što više, jer nemojte misliti ako imate 40, to nije za vas, da je teško. NIJE, jer to su samo naša ograničenja koja nas koče. Deca vas podmlađuju i ne dozvoljavaju da se predate." - zaključila je mama Nataša, a verujemo da će njena priča ohrabriti mnoge mame i vratiti veru ženama koje to žele da postanu.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

(Yumama/T.A.S.)