POSLE 8 NEUSPEŠNIH VANTELESNIH USVOJILA DETE, PA SE DESILO ČUDO: "Zatrudnela sam kada sam se pomirila sa sudbinom!"

Psiholog iz Rusije Elena Stupivtseva je nekoliko godina sanjala o deci i to je postigla, ali nije mogla da ostvari trudnoću. Šta se desilo posle mnogo pregleda i osam neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje, kako se pomirila sa neplodnošću i prestala da čeka, i da li je posle toliko iskušenja moguće postati srećna majka?

"Do tada sam već nešto postigla na svim poljima svog života, a nisam imala vremena da rađam decu. Dešavalo se da pogledate neke od svojih prijatelja i pomislite: ona nema karijeru, a studirala je osrednje, ali je ipak već više puta majka. Zašto? Ovo je veoma snažan udarac samopoštovanju; osećate se kao podžena. I sam moj muž dolazi iz velike porodice, za njega su deca norma. A ja – jesam li iz drugog sveta, jesam li nekako drugačija? Da li ne zaslužujem decu? Zar nisam kao oni?"

Na svom blogu Elene Stupivtseva nastavlja ispovest:

"Sada mi je teško da se setim tog vremena. Ne sećam se dobro svih detalja, ali nikada neću zaboraviti ovaj osećaj iščekivanja, ispunjen tolikom verom u uspeh i istovremeno jakim strahom od neuspeha. Osećaj inferiornosti, progona, mnogo bola, razočarenja, suza, očaja. I sve sam to pažljivo prikrivala od prijatelja i poznanika.

Postepeno je izgledalo kao da pokušavam da kupim garancije. Ali ako odete kod zubara, na primer, vaš zub će najverovatnije biti izlečen. Ali ovde uopšte nije tako: nemaš bolove i generalno zdravlje ti je dobro. Dolazite na "lečenje", ali u isto vreme niste bolesni. I vi, s jedne strane, stičete garancije, ali ih, s druge strane, niko ne daje, i to vas čini još depresivnijim."

Elenini roditelji joj nikada nisu direktno rekli da očekuju unuke. Ali mnogi faktori su doprineli napetosti.

"Majka me je rodila sa 40 godina, roditelji su mi već preko 80, otac nikada nije bio deda: njegova ćerka iz prvog braka izgubila je dvomesečnu bebu, a onda je i sama umrla kao onkološki pacijent. Osetila sam ovaj bol. Ponekad sam pogledala u oči svog oca i pročitao tiho pitanje: "Pa, kada?" I rođenje našeg nerođenog deteta je dato takvim značenjem...

Zatim su usledile dve veštačke oplodnje i neuspešni pokušaji vantelesne oplodnje. U beskrajnom "maratonu" posle osmog pokušaja, slomila sam se. Pomisao da ću ponovo ići kod lekara izazvala je snažan unutrašnji protest.

Znala sam da se devojke mnogo trude, ali to nije olakšalo; nivo stresa se povećao. Nismo mogli ni da odemo negde - nismo imali toliko novca. Sada bih više volela put na Maldive nego još jedan pokušaj vantelesne oplodnje. I da sam tada izabrala njega, sve bi se samo od sebe rešilo."

Sa bloga Elene Stupivtseve:

"Ni sa kim nisam mogla da podelim takva iskustva. Kakav to čovek u adekvatnom stanju može da me razume?! O kakvom gubitku pričaš?! Na kraju krajeva, embrion nije mogao ni da se zakači! Ovo niko ne bi razumeo. Ali za mene je ovaj embrion bio moje buduće dete! I izgubila sam ga. Ova pomisao je bila nepodnošljiva.⠀

Teško je to nazvati plakanjem. Bolovala sam više nego ikada u životu! Stala sam, a ovaj bol me sustigao i pokrio betonskom pločom onih osećanja od kojih sam bežala dve godine. Snage više nije bilo, telo je bilo mlohavo, mogla sam ispustiti samo zvuk. Tugovala sam opraštajući se od svojih iluzija o majčinstvu. Nisam znala kako ću dalje živeti, ali kako je bilo, postalo je nepodnošljivo. Nisam znala kako mogu da zadržim toliko suza..."

"Postala sam majka za samo mesec dana"

"Posle neuspešne vantelesne oplodnje u avgustu, plakala sam mesec dana, negde sredinom septembra došla je spoznaja: "Sada neko dete mora da ostane bez majke, a ja sedim kod kuće i ništa ne radim". Setila sam se reči mog psihologa i konačno shvatila njihovo značenje: "Ako ne možete da zatrudnite, to ne znači da ne možete da budete majka."

Nisam se upuštala u temu surogat majčinstva, teško sam mogla da zamislim kako će moje dete nositi tuđa žena. Plašila se da će beba doživeti psihičku traumu kada ga ona "napusti". "Ali ima dece koja su već napuštena", pomislila sam tada. "Zašto ne iskoristiš to? Razmišljala sam da odem i usvojim dete, kako bih mu ja, kao majka, pomogla da proživi ovo iskustvo. Suprug me je definitivno podržao.

Ustala sam, obukla se i otišla u centar za usvajanje. Specijalista me je primio, saslušao i uzdahnuo: "Put obično nije lak... potrebno je da potvrdite svoju vrednost, prikupite dokumenta. Sve smo pripremili za mesec dana, uključujući i kurs za hranitelje."

Želela sam bebu do pet godina, ali takve dece nije bilo. Zatim su napisali molbu drugim starateljstvima, kontaktirali i tamo se za čudo pojavio prozor za prijem.

Bili smo spremni da razmotrimo bilo koju zdravstvenu grupu, nije nas uplašila nijedna dijagnoza osim mentalnih poremećaja – ipak sam ja psiholog, a ne psihijatar. Ali opet nije bilo nikoga... Ponudili su da čekamo. Koliko? Godina? Dve? Zaposleni se zagrejao za nas, ponovo podesio parametre pretrage i počeo da gleda bebe. Odjednom sam u bazi ugledala dete za koje još niko nije dobio uput. Dečak je rođen pre nedelju dana, protiv njega je napisana odbijenica, i to tačno. Još uvek nije odveden jer starateljstvo nije imalo vremena da bilo šta formalizuje."

"Napisali su da se sumnja na fetalni alkoholni sindrom: ako je majka pila tokom trudnoće, dete se rađa sa takvom patologijom. Išli smo ipak u infektivnu bolnicu, gde je beba posle porodilišta bila na pregledu. Uzela sam ovu malu osobu u ruke i suze su počele da teku."

Medicinska sestra pita: "Zašto plačeš?" Rekla sam zato što je ovo moj sin..."

Pet dana kasnije odveli smo ga kući. Ispostavilo se da je zdrav dečak, ovo je naš Maksim, krajem oktobra će imati 5 godina. Postala sam majka bukvalno za mesec dana od trenutka kada sam se sabrala. Ispada da nisam džabe žurila, on se tek rodio – kao samo za nas.

Nisam nikoga ni pitala šta da radim sa bebom, sve je nekako samo od sebe došlo. Ne znam kako da to nazovem. Samo mnogo volite svoje dete, bez obzira što ga niste rodili. Bio je vrlo razumljiv, ili tako nešto. I nije bilo nikakvih problema sa njim. Uveče je moj muž došao sa posla, a ja sam tada vodila konsultacije.

"Sada mogu da razumem mnogo o sebi u prošlosti. Činilo mi se nemogućim da prestanem da se borim za željenu trudnoću. Sat otkucava, uskoro ću imati 35 godina. Doktori na klinici kasne sa ovim godinama, a postoje rizici, komplikacije i druge horor priče. Pa zašto sediš?! Trči dalje! Zapravo, ovaj sprint se već pretvorio u maraton. Dao je iluziju garancija: pošto ja nešto radim, to će ići. I nastavila sam. Telo je bilo iscrpljeno lekovima, infuzijama, pregledima, histeroskopijama, hormonima, imunoglobulinima i drugim manipulacijama i jednostavno me je molilo: "Lena, stani!" Ali za mene je zaustavljanje bilo jednako "gubitku".

"Zatrudnela sam kada sam se pomirila sa neplodnošću"
Prošlo je malo vremena. Elena je radila i brinula se o detetu. Kaže da je u jednom trenutku jednostavno promenila brzinu:

"Ne treba mi ništa drugo od mog tela, već sam majka i uživam u tome. A onda sam jednog lepog dana rekla svom mužu: "Kupi slanu ribu. Pojeli smo je uveče i smatrali smo da je ukusno. Kažem: "Želim još". Ponovo je otišao u prodavnicu, kupio još nekoliko pakovanja i testove za trudnoću. Prošlo je tačno tri meseca od trenutka kada smo uzeli Maksa, a ja sam ostala trudna sa Denisom - tada sam imala 35 godina.

Prestala sam da opsedam i moje telo se brzo oporavilo. Bila sam u neverovatnom šoku. Kada ste se, u principu, već pomirili sa činjenicom da vam sudbina nije dala sopstvenu decu... Maks se pojavio, a ja sam počeo da živim za danas, uronjen u svakodnevne brige majke: šta da kupim? šta će mu se najviše dopasti? koju mešavinu da izaberem?

Bliže porođaju, Elena se plašila da neće moći da voli svog sina, jer je već mnogo volela Maksima. Na putu do porodilišta plakala je: bila je zabrinuta što će svog dečaka ostaviti bez nadzora majke na duže vreme.

"Naravno, sve se ovo pokazalo kao potpuna glupost. Ljubavi je dovoljno za sve. Otkrivate nove aspekte u sebi, nova osećanja za koja ranije niste ni znali. Denis je veoma vezan za mene. Maks je i dalje oprezan, i razumem zašto. Tako je ispao njegov život; majčino odbijanje nije moglo a da ga ne traumatizira. I koliko god želeo da to popravim i nadoknadim, nažalost, realnost je da se to neće desiti. On ne veruje ljudima. Na primer, da bi se vakcinisao, važno mu je da ga držim u naručju i razgovaram sa njim."

Uprkos činjenici da je Maksim odveden dve nedelje nakon rođenja, na podsvesnom nivou je još uvek imao sećanja na dan kada ga je majka napustila.

"Nije čudo. Dete pamti nešto, čak i dok je u materici. Kada se ljudsko biće rodi i njegov mozak tek nastaje – a to se dešava u šestoj nedelji embrionalnog razvoja – on već ima neurone koji rade kao jedinice našeg pamćenja. Još uvek postoji veoma, veoma malo neuronskih veza, ali se uz njihovu pomoć već beleže dolazne informacije."

Porodica ne krije od Maksima da je on usvojen, samo mu to objašnjavaju na jeziku koji on razume. Elena je sigurna: kada ne pravite tajnu, to ne izaziva napetost. "Roditelji često ne govore o usvajanju da ne bi traumatizovali dete, a razumljivo je zašto biraju ovaj put. Ali oni jednostavno ne znaju koliko je to važno za bebu. On ima pravo na svoju istoriju, ma koliko mi želeli da je prepisujemo."

"Ne krivim Maksimovu biološku majku. Takve žene imaju tešku sudbinu. Ljudi su jaki i slabi. Ima onih koje mogu da budu majke, a ima onih koje ne mogu. Uradila je sve što je bilo u njenoj moći, rodila ga zdravog, legalno završila papire, nije pobegla niti sakrila pasoš – inače bi se proces odugovlačio, jer smo ga vrlo brzo primili, on je ostao u porodilište i bolnica samo oko dve nedelje.

Znate, ovo je iznenađujuće, ali Maksim je veoma sličan mom mužu, oni su kao dva graška u mahuni... Deca ne samo da kopiraju izraze lica odraslih. Ovo se dešava na veoma dubokom nivou. Postoji relativno nova nauka - epigenetika: proučava proteine koji kodiraju gene. A ovi proteini su u stanju da zamene gen kako bi ga prilagodili okruženju. Na jednu ruku možete izbrojati koliko vaših prijatelja zna priču o Maksovom usvajanju. Ostali misle da je on naš sin: plavooki, i kosa mu je iste boje i iste kovrdže..."

Nakon što je Denis rođen, Elena je ubrzo ponovo zatrudnela. Vest je saznala kada je njen srednji sin imao 11 meseci.

"Pojavio se Rom... Nisam više radila sa Denisom na porodiljskom, niti sa Romom. Uostalom, u kući je troje dece! Hvala Bogu, svi su zdravi, svi su voljeni, nema očiglednih poteškoća, osim emotivnih - ponekad ne možete da se nosite, čujete "mama-mama-mama" hiljadu puta tokom dana.

A sada imam 40 godina i čekam četvrto. Godine su relativna stvar. Ovo je iznenađujuće jer sam nedavno imala operaciju i dosta smršala. Nisam mogla da pomislim da bi moje telo posle takvog stresa, od četrdeset kilograma, moglo da zatrudni! Ali ipak, negde gore se pokazalo da Svevišnji zna bolje...

" Svakog meseca sam paničila"

"Telo je veoma blisko povezano sa podsvesti. Ponekad je dovoljno da svest zadrema – i sve se dešava samo od sebe. Bila sam previše opsednuta i nisam osećala tenziju koju sam stvarala iznutra. Nije uzalud moj psiholog rekao: "U ovom stanju, fizički nećete moći da rodite dete. Tada nisam razumela njene reči i nisam htela da razumem, imala sam fiks ideju."

Stresni sistem i reproduktivni sistem su povezani sa hipotalamusom, pa radi ili prvi ili drugi. Oni ne mogu da deluju istovremeno. Svakog meseca sam počela da paničim, tražila znakove, slušala svoja osećanja - i kao rezultat toga, sistem odgovora na stres se uključio u pozadini, a reproduktivni sistem je zaspao.

Sudeći po mojoj praksi, fiksacija je na prvom mestu među psihičkim problemima zbog kojih žene ne mogu da zatrudne: pogotovo ako se približavate godinama i plašite se da uskoro više neće biti kvalitetnih jajnih ćelija."

Postoji još jedan važan detalj. Za svaku devojku, iskustvo trudnoće njene majke se beleži na podsvesnom nivou. Ponekad se desi da trudnoća uništi vezu i u tom slučaju se napiše program: "Ako zatrudnim, muž će me ostaviti."

Kako se osloboditi pozadinske napetosti ako svi oko vas polažu nade u vas?

"Pokušajte da se namerno prebacite i kažete sebi: "Ovo što sada radim neće doneti rezultate, kao što nije donelo sve ove godine. Pokušaću drugačije, prestaću da planiram trudnoću." Posvetite sebi nekoliko meseci, pronađite opuštajuću aktivnost, koristite tehnike disanja, zakažite pregled kod psihologa. Da budem iskrena, nisam mogla da skrenem pažnju, zaista sam želela da budem majka..."

Veoma je teško sam, bez podrške, naći snagu za život kada ništa ne ide. Treba da tugujete zbog gubitaka, inače vas psiha možda neće pustiti dalje, kao što ni mene svojevremeno nije pustila unutra. U takvim teškim trenucima ženama je važno da budu blizu osobe koja će razumeti i neće poništavati njihova osećanja govoreći da je sve u redu.

Najbolnije je jer tvoju tugu niko ne smatra tugom. Kada se žena nađe u sličnom stanju, njena psiha može da se "sruši" na detinjast nivo, gde je kritičko mišljenje potpuno odsutno. Žena zamišlja da je nekome sada zaista gore, stidi se svojih suza, a ovaj bol kao da nestaje, a zapravo nikuda ne prolazi. A da patnja ne bi izbila, psihi treba mnogo snage.

Iz nekog razloga, postoji široko rasprostranjeno mišljenje da muž ne može biti opterećen, da neće razumeti. Ovde je glavni zadatak da se ne izolujemo. Neki ljudi imaju dovoljno unutrašnjih resursa da se obrate psihologu ili zaplaču, upadnu na neko vreme u ovu rupu, a zatim se odgurnu i sami izađu. Često ljudi dolaze u hram – upravo ono mesto koje daje i sigurnost i nadu."

Elena na kraju zaključuje - "Ne razmišljajte o teškom putu koji je pred vama, već o konačnom cilju. Dete je zaista vredno svih ovih poteškoća."

BONUS VIDEO:

(Yumama/T.A.S.)