Sa navršenih trideset godina, od buduće majke se očekuje da je odavno završila školu, da već par godina radi i solidno zarađuje, da vodi zadovoljavajući društveni život i... da ima, ili barem da planira dete. Kada se dete rodi, očekuje se da u svoj, već uspešan život, uklopi (naravno, uspešno) staranje o detetu, da vodi računa da ne trpi ni karijera niti porodica, i da se predano, kao do tada, posvećuje svakodnevnim kućnim obavezama, poslu, prijateljima... Stoga ne čudi što se veliki broj žena toliko puta oseti nedovoljno sposobnim od trenutka kada dete dođe na svet.

Nova odgovornost kao kamen spoticanja

Pretpostavljam da je strah od drastičnog povećanja odgovornosti - kako materijalne, tako i emotivne, razlog zbog kojeg mnogi mladi ljudi danas svesno odlažu roditeljstvo. Nije lako ni razmišljati o tome kako da se uklopi veliki broj obaveza koje se nameću zaposlenim majkama, a kamoli sprovoditi ih u praksi... sa osmehom, naravno. Neko se navikne brže, neko sporije, ali nijedan život posle rođenja deteta ne ostaje isti. Što ranije to žene prihvate kao neminovnost, pre će se odlučiti za decu.

Da... nestaće komfor, nestaće mogućnost da slobodnim vremenom raspolažete kako želite, jer će njime da raspolaže neko drugi. Romantika, avantura, izlasci, druženja do ranih jutarnjih sati... makar na kratko će biti stavljeni u drugi plan. Ali, sa trideset godina, trebalo bi da su svi bar u nekoj meri iskusili čari te "slobode". Stoga je prirodno da, u periodu kada «postaju ozbiljniji», žele sve ono što se od ozbiljnih ljudi očekuje - posao, porodicu, decu. Zašto je, onda, nekima tako teško da se odluče?

Kada smo zaista spremni za decu?

Većina mojih prijateljica je decu počela da planira na početku tridesetih godina života. One koje su dobile decu ranije, postale su mame uglavnom «pukim slučajem», a izazove roditeljstva su savladavale uz pomoć roditelja. Sa dvadeset i kusur godina, teško da imaš sređenu finansijsku situaciju ili rešeno stambeno pitanje, pa se pomoć drugih nekako sama nameće. Kada smo stariji, to već nije isto. Meni je bio problem da tražim pomoć od drugih kada sam imala bebu. Mislila sam da ću drugima da delujem smešno ako u 31. godini priznam da me je strah ili da nešto ne umem da uradim. Možda baš zato moji vršnjaci ne žure sa decom, pošto su svesni da im se na propuste neće gledati blagonaklono, jer nisu više mladi i «ludi», već odrasle zrele osobe.

Tu dolazimo do prvog velikog argumenta za odlaganje roditeljstva, koji često čujem: «Nisam još uvek spremna/spreman emotivno». Šta reći na to, osim istinu - za dete nikada nisi stvarno «spreman». Koliko god da smo zreli i odgovorni, emotivno stabilni i sa obe noge čvrsto na zemlji - iskustvo roditeljstva je neverovatno intenzivno, neopisivo. Ono preplavi čoveka kao nijedno do tada, obori s nogu i potpuno poremeti, ali u najpozitivnijem mogućem smislu. Nikakva emotivna stabilnost i priprema tu ne pomažu. Zaista. Iskusila sam na sopstvenoj koži.

Ako stvarno želite jedno majušno, svoje biće, nemojte dozvoliti da vas «lažni» argumenti spreče. Roditeljstvo je teško, gotovo isto koliko je i - lepo!

Što se emotivne strane roditeljstva tiče, jedini validan razlog  njegovog odlaganja - za mene je nedostatak emocija prema partneru, potencijalnom drugom roditelju deteta. Rađati dete da bi se spasao brak, ili rađanje deteta sa trenutnim partnerom jer se tu zadesio a drugog na vidiku nema - uglavnom nisu mudre odluke. Ako u startu znate da ćete dete doneti na svet i «osuditi» ga na život u okruženju punom trzavica i negativnog naboja, razmislite dobro pre nego što bilo šta učinite. 

Mnogi parovi misle da će dolaskom deteta u porodicu romantika, avantura, izlasci biti stavljeni u drugi plan. Zbog konstantne želje za slobodom, ali i komoditetom, roditeljstvo se nekada odlaže do poslednjeg trenutka.

PageBreakA, novca nikad dosta

Posle emotivnog, na red neminovno dolazi finansijski momenat. U Srbiji, previše opterećenoj godinama neizvesnosti i razaranja, nije lako sa optimizmom planirati budućnost i proširenje porodice. Verujem da ni svetska finansijska kriza, čije posledice već osećamo, neće pomoći mladim porodicama. U situaciji kada svi strepe za posao, deluje pomalo nelogično planirati dete ako ne znaš kako ćeš sutra da ga izdržavaš. Vrhunac neodgovornosti, prvenstveno prema samom detetu, jeste roditi ga, a onda očekivati da se «stvari nekako same od sebe udese» ili očekivati od mame i tate da nam pomognu dok ne stanemo na noge. Ipak, ja ću finansije da odbacim kao ne toliko značajan faktor, jer kriza u svetu može da potraje još mnogo godina, a svet ne može da stane dok to ne prođe. Idemo dalje, radimo, trudimo se da zaradimo i nadamo se najboljem. Ne možemo da zbog toga odlažemo život.

Pojam karijere je kao tamni vilajet kada je planiranje porodice u pitanju. Ako rodite dete pre nego što ste se „dokazali" na poslovnom planu, teško ćete uspeti da se uklopite kada dođe trenutak da se vratite na posao, jer ćete uvek imati jednu obavezu više - dete, i mnooogo konkurentkinja.

A, ako ste izgradili karijeru pre planiranja porodice, biće vam teško da napustite (ili još gore prepustite nekom drugom) svoju stečenu poziciju. Kako naći zlatnu sredinu? Zavirite duboko u sebe i saznajte šta su vam prioriteti u životu.

Ne zanemarujte majku prirodu

Naše društvo se polako ali sigurno prilagođava trendu kasnijeg zasnivanja porodica. Međutim, naša tela su i dalje (i uvek će biti) programirana za rađanje dece u dvadesetim i ranim tridesetim godinama. Posmatrano sa biološke strane, mnogo je razloga protiv odlaganja roditeljstva. Od onih kao što je nagli skok procenata mogućih genetskih poremećaja kod deteta - koji progresivno raste sa starošću majke i oca, pa do onog najbanalnijeg i najočiglednijeg - što smo stariji, sve manje energije imamo, a za dete nam je ona preko potrebna. 

Na kraju, važno je znati i prihvatiti da se sve kockice verovatno nikada neće složiti i da jedini pravi razlog za odlaganje roditeljstva može da bude nedostatak želje za potomstvom. Ukoliko tu želju ne prepoznajete kod sebe, svi ostali argumenti postaju samo izgovori. 

Udruženje RODITELJ