Razvoj govora: Kako deca uče da prepoznaju i imenuju emocije

Govorno-jezički i socio-emocionalni razvoj ne idu nezavisnim tokovima. To su putevi koji se međusobno prepliću, koji se jedan na drugi nadovezuju. Stoga, nije retkost da tokom rada na usvajanju govora, logoped sa detetom radi i na različitim aspektima socio-emocionalnog razvoja.

Treba krenuti od pretpostavke da dete nešto oseća. Iz te pretpostavke počinjemo da delujemo kao prevodioci koji ne poznaju sasvim dobro jezik sa kojeg prevode, ali su voljni da nagađaju dok ne dobiju najpribližniji mogući prevod. Dakle, posmatramo situaciju u kojoj se dete nalazi. Zamišljamo kako bismo se mi osećali da smo u istoj situaciji. Nudimo detetu interpretaciju i skrećemo mu pažnju na to da je važno da je prepozna kao situaciju koju je moguće opisati pridevom „srećan“ ili „tužan“, na primer. Važnost se krije u tome da dete nauči da komunicira sa roditeljem jezikom koji se univerzalno razume. Da prepozna da u toj situaciji, obično, ljudi osećaju tu i tu emociju. Ako se plašite da ćete ovim zarobiti dete u to „šta treba da oseća“, ne brinite. Emocije su jezik koji učimo, ali isto tako i jezik koji posle nadograđujemo, menjamo, kome uvodimo nove reči, nove opise. 

Primer: Ugasili ste TV detetu koje se taman zagledalo u crtani. Ono počinje da vrišti i da plače. Ponekad je reakcija roditelja, "prestani, ne budi razmažen", a mi predlažemo da bude usmerena na emociju."Ljutiš se. Znam, ljut si. Ne možeš sad da gledaš crtani, vreme je za... Prestani da se ljutiš"

Takođe, prepoznavanje emocija ne znači samo da možete da prepoznate emocije kod sebe, nego i kod drugog. Isti je princip. Prepoznajte situaciju i imenujte je.  Korisno je da to vežbate kroz slike, kroz scene u crtanim ili igranim filmovima.

Izražavanje emocija

Dakle, ovaj uvod o prepoznavanju je neophodnost da bismo znali da izrazimo emociju. Emociju najčešće tumačimo na osnovu ponašanja, te nam je cilj da dete nauči da emociju komunicira ponašanjem koje je za dete najfunkcionalnije i najprihvatljivije. 

Izražavanje emocija je često nešto što učimo po modelu, odnosno ugledajući se na odrasle. Izrazi lica, ton kojim se obraćamo, konkretna akcija poput lupanja šakom o sto ili hvatanjem za glavu, sve to deca imitiraju. Važno pitanje je, šta smatrate da je potrebno da nauče, a šta ne?

Mi se vodimo time da je najbolje da decu učimo da emociju izraze rečima. "Ljut sam na tebe jer si mi zabranila da izađem napolje." "Tužan sam jer nije hteo da se igra sa mnom."

Na taj način, jasna nam je situacija koja je proizvela određeno osećanje, kao i samo osećanje koje je izazvano. Čak i da je propraćeno plačem i vriskom ili udaranjem nogama, opet nam je jasnije šta je to što detetu smeta ili prija.

Važno je da znate da je svaki dan sa detetom prilika da se priča o emocijama. Mnogo češće postavljamo pitanje "Šta radiš?" nego "Kako si?", a onda kada postavljamo pitanje "Kako si?" odgovaramo učtivim, formalnim odgovorom: "Dobro, nije loše". Reči su moćno oruđe kojem možemo da iskažemo šta je to što osećamo i šta je to što mislimo da čini da se tako osećamo, i to je nešto čemu treba da težimo da decu naučimo.