"Jedino ko se ne ponaša lepo si ti, mama": Psiholog Milena Buđevac opisala situaciju u kojoj će se svi pronaći

Jedini je bio bez kupaćih gaćica na celoj krcatoj plaži. Sumnjam da ima pune tri godine. Uznemiren oštrim kamenjem divlje plaže koji mu je žuljao guzu i nogice, vrućinom i ko zna čime još sve ne, nije prestajao da plače.

Pitam se da li bismo se i mi odrasli, da smo tako uznemireni, setili nešto suvislo da kažemo u tom trenutku kao komentar na takvo posramljivanje.

Meni se u umu samo vrtela misao: "Jedino ko se ovde lepo ne ponaša si ti, MAMA, jer on je mali i nije istina da se samo on tako ponaša. Nemoj ga dirati i razdraživati dodatno".

Ovo nije tekst posvećen kritici te mame, već želja da vidimo kako može (i kako bismo morali) bolje, piše dečji psiholog Milena Buđevac.

Verujem da smo se svi nekad našli na njenom mestu - povedeš dete negde u nadi da provedete lepo vreme, iscimaš se, spremiš sve, a onda.... ništa ne ide po planu.

Ti i dalje pokušavaš da isteraš priču do kraja i istrajavaš u nadi da će stvari da se poprave, a ne možeš ni sebe da regulišeš a kamoli dete. I onda se ne zna čija uznemirenost koga više uznemirava. Kao klatno - energija se prenosi sa jednog na drugo i čini se kao da nikad taj neprijatni krug neće da se zaustavi.

OK, zvocanje (svi hoće samo ti ne, hajde ovo hajde ono), posramljivanje (sram te bilo, baksuze...), ubeđivanje (samo me poslušaj) umanjivanje (nije to ništa, nemaš za šta da plačeš) i racionalizovanje (jesam ti dala plazmu, jesam ti ponela lopatice i pravim sa tobom kulu...) NE POMAŽU u tom trenutku.

Šta onda može da pomogne?

Najprostije, najdostupnije i najneophodnije je možda da u tom trenutku pustite sve (i očekivanja, i poglede drugih ljudi i sav trud koji ste uložili) i samo sednete pored svog deteta i naglas kažete: "Oooo, ovo ispade baš teško. Hteli smo da bude lepo. Ti samo plačeš, mama samo viče. Ja sam nervozna, ti si nervozan. Hajde da se samo zagrlimo i dišemo. Da i vas čuje vaš uzmenireni deo mozga i da krene da se umiruje.

Ja to zovem "kapituliranjem"!

Kapituliram pred nervozom, pred očekivanjima, pred svojom zamisli kako to treba da izgleda. Pred svojom tugom i frustracijom što to nije tako, a toliko sam se trudila i htela… Pred razvojnom fazom svog deteta ili svojim emocijama.

Ali, onog trenutka kada kapituliram i prihvatim da je sve ispalo bezveze, stvari počinju da se menjaju. Kao magija.

Zašto?

Jer se nervni sistem umiri i onda smo sposobni da se povežemo sa sobom, sa detetom, da redukujemo očekivanja i sagledamo dete kao malo biće kome nešto u tom trenutku fali (iako fali i nama - ali to je trenutak kada mi pokažemo da smo zreli i odrasli. I da smo mi tu da utešimo njih baš onako kako bismo voleli da oni uteše svoju decu jednog dana.)

Tekst napisala: Dečji psiholog Milena Buđevac

BONUS VIDEO: