KAKO DA ZNATE DA DETE IMA POREMEĆAJ U ISHRANI? Nutricionistkinja nam je otkrila 5 simptoma

Slika o savršenom telu dosta je prisutna na društvenim mrežama, što je posebno opasno za mlade ljude, tinejdžere, koji ne uspevaju uvek da shvate da su neke stvari koje se "serviraju" na mrežama zapravo nerealne.

"Najpoznatiji poremećaji ishrane su anoreksija (anorexia nervosa), bulimija (bulimia nervosa) i poremećaj prejedanja. Osim njih, postoje i drugi nespecifikovani poremećaji ishrane. Gojaznost jeste u porastu danas i predstavlja važnu javno-zdravstvenu temu, ali nije poremećaj ishrane. Svakako može da bude posledica poremećaja prejedanja. U tom slučaju, važno je raditi i na samom uzroku gojaznosti - prejedanju, ali i na posledici – gojaznosti".

Nutricionistkinja nam je objasnila i kada se najčešće javljaju poremećaji u ishrani, tj. u kom uzrastu.

"Anoreksija se najčešće javlja oko 14, bulimija oko 18. godine, dok se prejedanje javlja u odraslom dobu. Međutim, važno je reći da je ovo samo statistički najčešći period za javljanje poremećaja u ishrani, ali da se oni mogu javiti u bilo kom periodu života. Tako se javljaju i kod dece, ali i u zrelijim godinama", ističe Olajdžija, pa nam je objasnila i šta roditelji mogu da urade kako bi na neki način prevenirali poremećaje u ishrani.

"Uloga roditelja jeste velika, ali moramo istaći da i genetika i socijalno okruženje igraju važnu ulogu, te da roditelji nekada, nažalost, nemaju presudni uticaj. Ono što roditelji mogu jeste da neguju zdrav odnos prema hrani i telesnoj slici, ne samo kod dece, već da i sami budu primer. To znači da je važno da se od malih nogu uči o uticaju hrane na naše zdravlje, ali isto tako da se ne ’satanizuju’ slatkiši.

Na drugoj strani, važno je ceniti svoje telo ma kako ono izgledalo i negovati ga poštujući njegov prirodan oblik tj. ne stremiti nerealnim standardima koji nam se nameću".

Sve je veći broj dece koja imaju problema sa viškom kilograma, a nutricionistkinja nam je otkrila da li je i to jedan od faktora koji doprinosi pojavi poremećaja u ishrani.

"Višak kilograma može da bude okidač za poremećaje u ishrani ukoliko se skidanju viška pristupi na ekstreman način – recimo, prerestriktivne dijete, koje su univerzalni okidač poremećaja u ishrani, a posebno su opasne u dečijem dobu. Ukoliko postoji i mentalni pritisak, bilo od roditelja ili vršnjaka, to može da doprinese da dete poželi ’da se dokaže’ svima kako ono može da bude mršavo, a kada tu mršavost poveže sa osećajem lične vrednosti, to je ozbiljan okidač za nastanak poremećaja u ishrani".

Kod poremećaja u ishrani, kao i kod bilo kog drugog zdravstvenog problema, bolje je da se simptomi prepoznaju što ranije, zato smo pitali nutricionistkinju Olajdžiju na koje simptome roditelji treba da obrate pažnju kod dece.

"Poremećaji ishrane se razlikuju među sobom, ali postoje određene zajedničke karakteristike koje mogu da budu znak upozorenja. Roditelji treba da obrate pažnju pre svega na promene navika u ishrani kod deteta - da li je naglo počelo da izbegava određenu hranu, da preskače obroke, da meri hranu, da izbegava jelo u društvu, da jede noću... Kod anoreksije je specifično da se jedu izuzetno male količine hrane ili da se jede niskokalorična hrana, kao i da se preterano trenira ili šeta. Kod bulimije je specifično da se sve što pojede ’poništi’ povraćanjem, laksativima, naknadnom preteranom fizičkom aktivnošću, izgladnjivanjem.

Anoreksiju prati pothranjenost, dok kod bulimije i prejedanja ne mora biti drastične promene telesne težine, mada se uglavnom javlja napretkom bolesti", objasnila je ona, pa posavetovala roditelje šta da urade ako posumnjaju da dete ima poremećaj u ishrani.

"Važno je prepoznati što pre problem i biti otvoren, neosuđujići, pun razumevanja roditelj. Dete nije krivo ukoliko ima poremećaj u ishrani. Javite se terapeutu koji se bavi poremećajima ishrane, ali i svom lekaru koji će vas po potrebi uputiti na psihijatra, endokrinologa, nutricionistu, kardiologa i druge specijaliste, u zavisnosti od konkretnog slučaja".

Olajdžija nam je otkrila i da lečenje poremećaja u ishrani može da traje od nekoliko meseci, pa i do nekoliko godina.

"Ne postoje pravila. Međutim, svaki poremećaj u ishrani, ma koje vrste i ma kog trajanja je izlečiv i to je najvažnije. Ukoliko prepoznate problem, javite se što pre. Što pre se započne tretman, on će biti lakši i brži".

Proces lečenja poremećaja u ishrani nije jednostavan ni lak, a nutricionistkinja nam je objasnila i da li roditelji mogu na neki način da pomognu detetu da opet "ne sklizne" u poremećaj u ishrani nakon izlečenja.

"Kada se dete potpuno izleči, ono će i samo biti svesno šta je to dovelo do poremećaja i znaće kako da tu zamku izbegne u budućnosti. Roditelji takođe treba da budu svesni koji su to okidači kod deteta i da mu pomognu u svakoj izazovnoj situaciji. Najvažnije je da budu stalna podrška i puni ljubavi i strpljenja. Poremećaji u ishrani su kompleksne bolesti i teško je da ih razume neko ko kroz njih nije prošao, ali ne moramo da razumemo sve, da bismo bili podrška za svoje najvoljenije", zaključila je Olajdžija.

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

BONUS VIDEO:

(Yumama/Nataša Zlatković)