- Deca uglavnom vole slatkiše, ali kod nekih je ta želja za slatkim posebno izražena.
- Naučnici su otkrili da li ljubav prema slatkišima može da bude nasledna, odnosno da li genetika utiče na to koliko volimo slatko.
Ako vaše dete obožava čokoladu, keksiće i slatkiše, možda ste se nekada zapitali – da li je to "povuklo" na mamu ili tatu ili je možda samo stvar stečenih navika? Nauka pokazuje da genetika zaista može imati određenu ulogu u tome koliko smo osetljivi na sladak ukus i kako naš organizam obrađuje glukozu. Ali to ne znači da dete nasleđuje "gen za slatkiše".
Deca često vole sladak ukus, što je sasvim očekivano. Međutim, kod neke dece želja za slatkim može biti izraženija nego kod druge. Na to mogu uticati brojni faktori – od genetike i osetljivosti na ukuse do porodičnih navika i načina ishrane.
Da li dete može da nasledi sklonost ka slatkišima
Određene genetske varijante mogu da utiču na to kako dete doživljava sladak ukus i kako njegov organizam koristi glukozu.
Jedan od gena koji se proučava u tom kontekstu jeste SLC2A2. On učestvuje u stvaranju proteina GLUT2, koji pomaže transport glukoze kroz organizam. Promene u ovom sistemu mogu da utiču na metabolizam ugljenih hidrata, ali i na način na koji telo reaguje na hranu bogatu šećerima.
Jedna od proučavanih varijanti ovog gena je rs5400, koja postoji u nekoliko mogućih oblika. Određene kombinacije varijanti povezuju se sa drugačijim odgovorom na sladak ukus i potencijalno većom željom za slatkom hranom.
To, međutim, ne znači da će dete koje nosi određenu genetsku varijantu automatski voleti slatkiše ili ih stalno tražiti.
Genetika može da stvori određenu predispoziciju, ali ne određuje detetove prehrambene navike.
Na ukus utiču i drugi geni
Nisu važni samo geni koji učestvuju u metabolizmu glukoze. Istražuju se i TAS1R2 i TAS1R3, koji imaju ulogu u funkcionisanju receptora za sladak ukus.
Jednostavno rečeno, genetske razlike mogu značiti da dvoje dece isti slatkiš ne doživljavaju potpuno isto. Jednom detetu može biti dovoljno malo slatkoće da mu ukus bude prijatan, dok drugo može tražiti intenzivniji sladak ukus.
Na reakciju organizma na ugljene hidrate mogu uticati i drugi geni, poput INS i IRS1, koji su povezani sa lučenjem i delovanjem insulina.
Roditelji ipak imaju veliki uticaj
Ako dete obožava slatkiše, nije potrebno odmah "kriviti" genetiku. Okruženje u kojem dete odrasta ima veoma važnu ulogu u formiranju odnosa prema hrani.
Dete uči posmatrajući roditelje. Ako su slatkiši često nagrada za dobro ponašanje, uteha kada je dete tužno ili obavezan deo svakog posebnog događaja, dete može vremenom da ih poveže sa prijatnim emocijama.
Na želju za slatkišima mogu uticati i:
- koliko često su slatkiši dostupni detetu;
- kakve navike ima cela porodica;
- raznovrsnost detetove ishrane;
- količina fizičke aktivnosti;
- kvalitet i dužina sna;
- način na koji roditelji govore o hrani.
Zato dete ne treba posmatrati kroz prizmu "ima gen za slatkiše" ili ga nema.
Ne nasleđuje se ljubav prema čokoladi
Najvažnije za roditelje jeste da razumeju da genetika može da utiče na sklonosti, ali ne određuje sudbinu deteta.
Čak i ako određene genetske varijante povećavaju verovatnoću za izraženiju želju za slatkim, navike koje dete razvija svakodnevno ostaju veoma važne.
Zato nema potrebe da roditelji osećaju krivicu ako njihovo dete obožava slatkiše. Umesto stroge zabrane, mnogo je korisnije graditi zdrave navike: ponuditi detetu raznovrsnu hranu, omogućiti mu da upoznaje različite ukuse i naučiti ga da slatkiši budu deo ishrane, a ne njena osnova.
Dakle, da li deca mogu da naslede sklonost ka slatkišima? Mogu da naslede određene genetske predispozicije koje utiču na doživljaj slatkog ukusa i metabolizam glukoze. Ali to nije isto što i nasleđivanje "ljubavi prema slatkišima". Na detetov odnos prema hrani utiču i porodica, navike, okruženje i iskustva koja stiče od najranijeg uzrasta.
U galeriji ispod pogledajte i najlepše citate Duška Radovića o odrastanju:
BONUS VIDEO:
