- Deca uglavnom jako vole slatkiše, što samo po sebi ne predstavlja problem ukoliko ih ne jedu baš svakodnevno i u velikoj količini.
- Zabrane mogu da imaju kontraefekat ukoliko se detetu stalno zabranjuje da jede slatkiše.
Većina dece voli slatko i to nije ništa neobično. Ljudi su biološki skloni slatkom ukusu od najranijeg uzrasta jer slatkoća prirodno signalizuje izvor energije. Problem nastaje kada slatkiši postanu svakodnevna navika, zamena za obrok ili način smirivanja emocija. Tada roditelji često upadnu u začarani krug zabrana, pregovaranja i popuštanja.
Potpuna zabrana slatkiša najčešće nije najbolje rešenje. Kada se određena hrana strogo brani, deca je mogu još više želeti, a slatkiši tada dobijaju "poseban status". Mnogo bolji pristup jeste postaviti jasne granice, graditi zdrave navike i razvijati opušten odnos prema hrani.
Slatkiši kao nagrada ili uteha
Jedna od čestih grešaka jeste korišćenje slatkiša kao nagrade ili utehe. Rečenice poput "Ako budeš dobar, dobićeš čokoladu" ili "Evo ti nešto slatko da se smiriš" mogu kod deteta stvoriti povezanost između emocija i šećera. Kasnije upravo takav obrazac može da doprinese emocionalnom jedenju. UNICEF savetuje roditeljima da decu ne nagrađuju hranom, nego zajedničkim aktivnostima, igrom ili vremenom provedenim zajedno.
Važno je i kako roditelji govore o hrani. Ako se slatkiši stalno nazivaju "zabranjenima", "lošima" ili "opasnima", dete može da razvije osećaj krivice nakon jedenja. Bolji je pristup govoriti o umerenosti, ravnoteži i različitim vrstama hrane. Slatkiši ne bi trebalo da budu svakodnevna rutina, ali povremena konzumacija nije problem ako dete inače ima uravnoteženu ishranu.
Redovni obroci smanjuju potrebu za šećerom
Roditelji često primete da dete traži slatkiše upravo onda kada je gladno, umorno ili mu je dosadno. Zato je korisno prvo pogledati kako izgleda ostatak ishrane tokom dana. Dete koje nema redovne i zasitne obroke češće će posezati za brzom energijom iz šećera. Obroci koji sadrže proteine, vlakna i kvalitetne masti obično duže drže sitost i mogu da smanje stalnu potrebu za grickanjem.
Pomaže i to da slatkiši ne budu stalno dostupni i vidljivi. Ako su keksi i bombone uvek na stolu ili u kuhinji nadohvat ruke, dete će ih češće tražiti. Kod kuće je korisno češće nuditi voće, jogurt, orašaste plodove, ako su primereni uzrastu deteta, domaće kolače sa manje šećera ili druge jednostavne alternative.
Dobro je paziti i na vreme kada dete jede slatko. Bolje je da slatkiši budu povremeni desert nakon obroka nego stalno grickanje između obroka ili neposredno pre spavanja. Tako se smanjuje učestalost izlaganja zuba šećeru i lakše se kontroliše ukupni unos slatkog tokom dana.
Rođendani, vrtić i posete bakama i dekama
Poseban izazov su rođendani, vrtić ili posete baki i deki, gde dete često ima pristup većim količinama slatkiša. U takvim situacijama preterana kontrola može da stvori dodatne sukobe. Korisnije je unapred dogovoriti jednostavna pravila i zadržati miran pristup. Dete će s vremenom lakše razviti osećaj mere ako hrana nije stalni izvor napetosti i sukoba.
Važno je imati na umu da deca najviše uče posmatrajući roditelje. Ako odrasli često jedu grickalice, piju zaslađene sokove i posežu za slatkim iz navike, dete će takvo ponašanje doživeti normalnim. Zdrave prehrambene navike najlakše se grade zajedničkim obrocima i primerom, a ne zabranama.
U foto-galeriji pogledajte i mudre savete ruske doktorke o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
Izvor: index.hr/Yumama
