Natalija Rosengrin iz Rusije imala je prevremeni porođaj se u 30 nedelji trudnoće, a njen sin je težio 950 grama. Bio je veličine flašice za mleko.

U 16. nedelji trudnoće, Natalija je imala saobraćajnoj nesreću. Išijadični nerv joj je bio stegnut. Ležala je u krevetu, nije mogla da hoda čak ni do toaleta - sve kroz paklene bolove i uz pomoć drugih. Trebali su meseci da se oporavi, tokom kojih je potpuno zaboravila na svoj drugi problem - hipertenziju. 

Samu Nataliju, prema njenim rečima, nije mučio visok krvni pritisak. Navikla se na to. Ali akušer-ginekolog je upozorio da su usled pritiska moguće komplikacije i prepisao joj tablete. Pre nesreće, Natalija ih je redovno pila, ali je nakon toga "stalno zaboravljala". U 30. nedelji razvila je gestozu, njeno stanje je bilo kritično. Natalija je hitno porođena carskim rezom.

Natalijin sin Mark proveo je šest dana na odeljenju intenzivne nege porodilišta. Zatim devet u jedinici intenzivne nege regionalne dečije bolnice. Tih dana Natalija se "osećala kao bomba sa nerazumljivim fitiljem - nije se znalo kada će eksplodirati".

"Šetala sam po porodilištu i tiho jecala po čoškovima. Prišla mi je medicinska sestra i rekla da prestanem da se lepim, treba da plačem kako treba i biće lakše. "Bojala sam se", priznaje Natalija. "Mislila sam da ću, ako počnem da plačem naglas, biti potpuno zanesena i da ću poludeti."

Posle 15 dana, Mark je prebačen na odeljenje intenzivne nege, a Nataliji je dozvoljeno da ga vidi. Trebalo je da bude srećna, ali Natalija je pogledala sina i "pripremila se za najgore". Verovala je da radi ispravno: sprema se za bilo kakve testove, da će prihvatiti dete, ma kakovog stanja ono bilo. Ali zbog stresa, Natalija je prestala da adekvatno procenjuje šta se dešava. Percepcija sveta je postala potpuno iskrivljena.

"950 grama!" - priseća se Natalija. "Njegova koža je boje patlidžana. Kosti lobanje nisu u potpunosti formirane - glava je kao kod vanzemaljca. Uši i nos su providni. Znate, moj muž radi kao spasilac. Toliko je toga video. Izneta izgorela tela iz požara. Ali kada sam mu rekla za Marka, plašio se da pogleda dete. I sama sam se silno uplašila."

Natalija je bila retka na odeljenju prevremeno rođenih beba čija je laktacija poboljšana - obično takvim majkama mleko ili uopšte ne dolazi ili brzo nestaje zbog stresa. I ona se stidela ovoga.  "Stidela sam se pred devojkama koje su mi bile cimerke. Nemaju mleka, a ja sedim kao izmazam se na svaka tri sata.

U početku je bebi trebalo devet do petnaest mililitara po hranjenju, ali ja sam dobijala po pedeset iz svake dojke. Ispumpala sam mleko do poslednje kapi i zamrznula ga. Za mesec i po dana koliko smo proveli u bolnici punila sam njima zamrzivače kod nas, kod roditelja i muževljevih roditelja, kod ujaka, kod sestre! Dobro je da je bila zima i da se meso može odložiti na balkon. Šest meseci kasnije, porodica je vrištala: "Natalija, trebaju nam zamrzivači!" Naravno, opirala sam se bacanju mleka: šta ako bi na kraju nestalo i ne bih imala dovoljno da nahranim svog sina. Natalija nije ostala bez mleka. Njen sin je sisao do godinu i dva meseca, dok nije odustao.

"Zar nije invalid?"

Na otpustu, Mark je težio 2 kilograma i 200 grama. Prema SZO, normalna porođajna težina za dečake je 2,9-3,9 kilograma. Lokalni pedijatar se plašio da dodirne Marka. "Oko tri meseca mi je govorila: "Izvini, uplašena sam. Pokažite mi dete sami", smeje se sada Natalija. "Od doktora sam, iako su mi mnogo pomogli, mnogo toga slušala. Na primer, na prvom sastanku pitaju: "Koja je bila težina pri rođenju?" Rekla sam im: "Devetsto pedeset grama". I započinju jadikovke: "I nije invalid?" Odgovaram: "Ne, nije invalid".

Natalijin sins e dobro razvijao, a problemi povezani sa prevremenim rođenjem su nestali. Povredila ju je svaka primedba koja se navodno odnosila na Markovu "inferiornost". "Jednom su me na igralištu pitali: "Je li on patuljak?" Sa dve godine trči, priča i skoro je za glavu niži od druge dece. Jedna gospođa je rekla "maleni". Mrzela sam kada ga tako zovu.

Prema izjavi Elene Bajbarine, direktorke odeljenja za medicinsku negu dece i akušerskih službi Ministarstva zdravlja Ruske Federacije, nema naučnih dokaza da je veća verovatnoća da prevremeno rođene bebe postanu onesposobljene. "80% su obične zdrave bebe", izvestila je Bajbarina.

Tragajući na Internetu za stvarnim pričama o prevremeno rođenim bebama, Natalija je naišla na mnogo negativnosti Sa zakašnjenjem je shvatila: majke jednostavno ne govore o zdravoj deci. Jer žele da zaborave sve kao ružan san i tu priču ostavljaju iza sebe.

"A onda sam se pomolila:: "Pa, neka mi neko pokaže zdravu prevremeno rođenu bebu!" Niko mi to nije pokazao, a ja sam čekala. Tek kada je sin napunio 3,5 godine, prvi put sam pomislia da je kod nas sve dobro. Veliko hvala vaspitačici vrtića u koji sam odvela sina. Svaki put kada je sretnem, kažem: "Molim vas, obratite više pažnje. Rodio mi se sa 950 grama." I ona je govorila: "Mama! Zašto se tako brineš za svoje dete? On je zdrav!"

Prema Natalijinim rečima, ona bi se „probudila“ mnogo ranije da nije bilo produžene postporođajnedepresije. Natalija je ignorisala svoje simptome: apatiju, izbegavanje kontakta sa ljudima, plačljivost, loš san i gubitak apetita. Prestala je da komunicira sa sa prijateljima.

"Kada je Mark imao devet meseci, psiholog kojeg sam poznavala pažljivo mi je rekao: "Čitajte o depresiji. Međutim, teško je proceniti situaciju dok se nalazite u njoj. Izronila sam na trenutak, shvativši da nešto nije u redu sa mnom. A onda je opet pustila da sve ide svojim tokom i prešla na svog sina", uznemireno priča Natalija. "Da bi uočio problem, čovek mora da troši energiju na razmišljanje. Ovo je posao, za to moraju postojati sredstva. Potrebna vam je snaga da formulišete pitanja ako odlučite da posetite psihologa. Očigledno mi ih nije bilo dovoljno."

Natalija nije imala dovoljno snage ni da tuguje: ubrzo je njen otac iznenada umro zbog aneurizme aorte. Na sahrani nije pustila suzu i nije osećala ništa.

"Sada plačem, razmišljam o tati. Tada kao da sam se smrznula. Verovatno je bilo nemoguće pasti dublje. Prve pozitivne promene u njenom životu pojavile su se u drugoj godini života njenog sina. Natalija je počela da traži odgovarajućeg psihologa i nije mogla da ga nađe. Ispostavilo se da specijalisti koje je upoznala slabo razumeju kako da rade sa njenom situacijom: rođenje prevremeno rođene bebe nije ni gubitak ni bolest, neko previše specifično stanje da nisu znali na koji način da mu pristupe. Pošto Natalija dobro govori nemački, na nemačkom izvoru pronašla je informacije o problemima majki prevremeno rođenih beba . A takođe i rezultati Pilot studija britanskih naučnika otkrila je da žene čije su bebe rođene sa veoma malom porođajnom težinom (manje od 1.500 grama) češće pokazuju simptome posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

"Mi majke smo uverile doktore"

Tri godine nakon porođaja Natalija je saznala za međunarodni klub "28 šavova" (toliko šavova treba da sakupite da biste počeli da pletete čarape za prevremeno rođenu bebu), a to joj je takođe pomoglo u oporavku. 

"28 šavova" je zajednica ljudi koji pletu neophodne vunene predmete za prevremeno rođene bebe. Na primer, bebama su potrebni ćilimi i čarape da im vuna iritira kožu i da deca ne zaspu duboko. Tada je manja verovatnoća da će doživeti apneju u snu zbog nezrelosti respiratornog centra. Igračke hobotnice - da deca imaju šta da zgrabe rukama (u materici se hvataju za pupčanu vrpcu) i da ne otkidaju medicinske cevi. 

Po pravilu, u porodilištima vlada nestašica vunenih predmeta. Ni majke ni njihovi prijatelji nisu u stanju da brzo obezbede bebi iste čarape. Klub 28 petlji rešava ovaj problem.

Natalija je od detinjstva strastvena za pletenje, pa je, kada je saznala za klub, požurila da plete za regionalnu dečiju bolnicu Altai. Žena je oko sebe ujedinila one koji imaju želju da pomognu. Svaki prenos stvari na odeljenje za prevremeno rođene bebe odvijao se u svečanoj atmosferi uz učešće majki. Tri puta godišnje: 8. jula na Dan porodice, ljubavi i vernosti, 17. novembra na Međunarodni dan prevremeno rođenih beba i na doček Nove godine.

"Povratak" u regionalnu bolnicu pretvorio se u psihoterapijske sesije za Nataliju. I ispostavilo se da nije jedina koja se osećala lakše. 

"Primetila sam sa kakvim interesovanjem su devojke, nakon što su mi predale stvari, prilazile i postavljale razna pitanja. Naročito oni čija deca teže manje od kilograma", kaže Natalija. "Setila sam se koliko sam želela da vidim zdravo dete, pa sam počela da vodim Marka na događaje. On je glavni predmet pažnje! Devojke ga pomno posmatraju: kako hoda (šta ako ima cerebralnu paralizu?), kako izgleda (da li su mu oči ukrštene?), kako se ponaša (da li mu je sve u redu sa intelektom?). Verujem i vidim da im ovo moralno pomaže."

2017. godine, na Međunarodni dan prevremeno rođenih beba, Natalija je organizovala prvi susret lekara regionalne dečije bolnice sa svojim bivšim pacijentima. Njegov cilj je bio da pomogne majkama da se oslobode starih strahova i da lekarima pruži priliku da upoznaju bebe za koje su se borili i vide plodove njihovog rada. 

"Pre toga, lekari su videli decu koja su imala ozbiljne zdravstvene probleme. Vratili su im se na neku vrstu konsultacija. I za 20 godina koliko je u regionalnoj bolnici postojalo odeljenje za prevremeno rođene bebe, nikada se nisu ukrstili sa svojim zdravim maturantima", kaže Natalija. "Sastanak nije prošao kako sam zamišljala. Mislila sam da će majke plakati, ali u stvarnosti su doktori plakali. Mi majke smo ih smirivale."

(Yumama)

BONUS VIDEO:

"OD PRIRODNOG POROĐAJA SMO NAPRAVILI BAUK!" Ginekolg: Carski rez je nužno zlo koje treba raditi samo u OVOM SLUČAJU kurir televizija