O mentalnim problemima mnogi i dalje ćute, iako su isti sve učestaliji, boje se stigme i odbacivanja, ne žele da naiđu na osudu. Zagrebačka glumica, sportistkinja i majka dvoje dece Tena Sakar Vukić više ne želi da ćuti, ispričala je u svojoj ispovesti sve o najtežim fazama bolesti, lečenju, hospitalizaciji..

Tena pati od bipolarnog poremećaja, stanja koje je obeleženo naizmeničnim razdobljima maničnog, depresivnog i normalnog raspoloženja. Da se nešto događa, prvi put je primetila na leto 2006. kada je bila u Danskoj na Svetskom prvenstvu u orijentacijskom trčanju, piše "Gloria.hr".

"Osećala sam se loše, stalno sam plakala u sobi, nisam znala šta mi je. Trebalo je da se takmičim i da sve bude super, a bila sam van sebe. Imala sam 19 godina. Trenirala sam i bila borac. Da, uvek se tu protezala neka ćudljivost u mom karakteru, ali nikad me to nije sputavalo... Sve do prve godine faksa. Jednostavno mi nije bilo dobro, nešto nije bilo u redu. Kompletni novi osećaj sebe, teško je to objasniti, ali kao da to nisam bila ja. Više nisam imala motivacije da radim stvari koje sam inače normalno radila i koje sam na kraju krajeva volela. Pojavio se osećaj da nisam dovoljno dobra, i osjećaj perfekcionizma. Šta god bih radila, tu je bila neka praznina i nemir", hrabro započinje svoju priču.

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

Objavu dijeli Tena Sakar Vukić (@t_e_n_a)

Nakon godinu dana, Tena je odlučila da se javi u Centar za adolescentsku psihologiju u KBC Zagreb, a psihijatar joj je rekao da je reč o depresiji. Dobila je antidepresive i nakon dva meseca počela je da se oseća bolje.

Ništa nije imalo smisla

"Kao da je to sivilo nekako nestalo, kao i promene raspoloženja. Ali, šta se dogodilo? Odjednom je to raspoloženje prešlo u predobro raspoloženje. Počela sam više da se družim, radila sam revije, postala model, izlazila, bila sam sebi lepa... Niko nije ništa primećivao, uvek sam bila vesela i energična. Tada sam mislila da sam to opet 'ona stara ja'. Donekle sam i bila... Proživljavala sam neke lepe trenutke, skinula se s terapije i išla redovno na kontrole. Nije dugo trebalo, i nastupila je prva prava depresija. Kao da se mozak potrošio od prejake aktivnosti, a nije bila manija... Nisam odustajala, dobila sam tada i ulogu u seriji 'Zabranjena ljubav', a sve sam više tonula", govori Tena.

Dodaje da nije znala šta se događa, kao da joj život nije imao nikakvog smisla, a s druge strane događale su joj se lepe stvari.

"Iako sam tonula, što se tiče snimanja i posla, držala sam se discipline. Na kraju sam mami priznala da se očajno osećam, da se tresem, da nakon snimanja trpam hranu u sebe. Spolja je sve bilo dobro, a unutra sam kopnila. Na preporuku sam došla kod psihijatra, koji je zaključio da je reč o bipolarnom poremećaju, ali da je sad depresivna faza i da je ponovo treba lečiti antidepresivima lagano da se ne bi prebacilo u drugu fazu. Farmakoterapija mi je pomogla više od bilo kog razgovora. I kad se kroz mesec dana dogodilo poboljšanje, vi ne možete da verujete da ste vi pola godine/godinu sve to držali u sebi. Nisam bila u stanju da se istuširam se, nije mi bilo stalo do same sebe...", objašnjava Tena.

Tena je u braku 12 godina i ima dvoje dece. Obe je trudnoće, kaže, normalno iznela. Lekove tada nije koristila. Za nju je usledio dobar period. Odlučila je da se ispiše sa fakulteta, pa je krenula u Visoku poslovnu školu i zaposlila se kao spoljni saradnik u digitalnoj agenciji. To joj je, kaže, bio dokaz radne sposobnosti.

"Meni je moja profesorka našla jako dobru terapiju s minimalno nuspojava, stabilizatore raspoloženja koje sam pre trudnoće prestala da pijem da se telo malo pripremi i da ne budem pod lekovima. I to je dobro funkcionisalo", priča ona.

Prva hospitalizacija i faza manije

Hrabra Tena otvoreno je progovorila i o hospitalizaciji. Ona se, kaže, dogodila godinu i po nakon prve trudnoće. Završila je u maniji. 

"Strašno, očajno, užasno iskustvo. Kao da svaki dan pomalo upadaš u neki svoj svet. Meni su te manije počinjale s nekom preteranom aktivnošću, manje sam spavala i jela, gubila sam kilograme. To su uopšteno ti neki okidači, kod drugih je često droga i alkohol. Razvijala sam neke poslovne planove koji možda u startu nisu bili loši, ali previše se tu ideja rasipalo... I iz tog naleta pozitivne energije, počela sam više da se družim i komuniciram sa ljudima. Običnim stvarima davala sam neko veliko značenje - to je već prelazak iz hipomanije u psihozu. I ti misliš da je s tobom sve super i ok, a zapravo preteruješ u svemu. Ako se to ne stopira, onda osećaš da imaš osećaj da se poruke s televizije ili radija odnose na tebe, nemaš halucinacije, ali u svojoj glavi počinješ sve da povezuješ sa sobom. Lako može doći do paranoidnih strahova, kao da vas je neko drogirao. Meni se to dogodilo. Ljudima je jako teško pričati o tim teškim maničnim fazama. To su faze gde si ti van sebe. Ja sam mislila da nas špijuniraju, da nam dolaze vanzemaljci", otvoreno govori Tena.

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

Objavu dijeli Tena Sakar Vukić (@t_e_n_a)

Ti strahovi su, nastavlja, bili zastrašujući. Jednom prilikom je kod kuće isključila struju, jer mislila je da će neko doći i povrediti ih. Sa suprugom je otišla u bolnicu.

Zadnju tešku depresiju imala je pre dve godine, a podrška porodice i bliskih osoba neizmerno joj znači.

"Suprugu je znalo da bude jako teško, on je morao da se nosi i s mojim promjenama raspoloženja, a ponekad je uzimao bolovanje kako bi me čuvao i negovao. Najveća podrška koju sam doživela", kaže Tena.

"Nikad nisam htela da odustanem od porodice, braka, posla. I kad sam bila na najvećem dnu, i kad nisam htela da živim, duboko sam u sebi znala da imam nekog borca, i da ga moram naći. Jer mnogi odustanu. Morate znati da ovo ne traje zauvek. Možda sam 20 odsto svog života loše, ali sam zato 80 odsto dobro i osobu zato ne treba odbaciti. Srećom, ja nisam doživela osudu okoline. Ako ostavljamo društvo koje ćuti kad je reč o psihičkim bolestima, gde će nas to dovesti? Sa starijim detetom razgovaram o bolesti. Objasnila sam mu da kad mama nije dobro, da jednostavno to nije deo njih, i da oni nisu krivi, ali da mama ide doktoru da bude dobro. Svi oko mene znaju za moje stanje. I prijatelji, komšije, mame iz vrtića... Znaju šta mogu, šta ne mogu, znaju da se lečim, da radim na sebi. I ako ja jedan, dva dana osetim da meni raspoloženje ide nagore, odmah zovem doktorku. Ovo stanje se ne leči s 'hajde, trgni se', objašnjava Tena.

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

Objavu dijeli Tena Sakar Vukić (@t_e_n_a)

Šta poručuje onima koji prolaze kroz isto?

"Oni koji prolaze kroz ovo ili kroz nešto slično ili imaju člana porodice koji se bori sa psihičkom bolešću, želim da vide da se s ovim može normalno živeti. Uz dobru terapiju i normalne navike, kvalitet života ne mora opasti. I da zbog onih 20 odsto lošeg neće biti odbačeni od ljudi. Moram naglasiti da je sport, ali i bilo koja druga fizička aktivnost poput obične šetnje bitna komponenta u životu, a pogotovo je poželjna kod onih koji se bore s bilo kojim oblikom psihičke bolesti. Meni redovini treninzi i trčanje pomažu u održavanju remisije.

Takođe, ljudi moraju da izbegavaju alkohol i drogu, to ih može dovesti do katastrofalnih stanja i posedica. Znam neke ljude koji su u maniji prodavali stanove! Treba izdržati taj najteži period i uz pomoć lekara i bliskih ljudi naći plan lečenja. I ne treba niko da se stidi da potraži pomoć. Volela bih da i drugi imaju snage i da pomognu sebi, te da ne dignu ruku na sebe... Ne treba odustajati. Koliko god osoba bila na dnu, može se izvući. Da samo jedna osoba koja čita ove redove i odluči potražiti pomoć, znam da se ovo moje istupanje isplatilo", zaključila je Tena.

Pročitajte i:

Opsesivne misli nakon porođaja: Mislila sam da sam monstrum, razmišljala sam o samoubistvu i strahovala da ću povrediti bebu

Zapratite nas i na Instagramu!

Pogledajte ovu objavu na Instagramu.

Objavu dijeli Uživajte u roditeljstvu! (@yumama.rs)