Svetski dan prevencije samoubistva: Nučite da prepoznate i sprečite suicidalne namere bliskih osoba

Samoubistvo je ozbiljan (javnozdravstveni) problem koji nas suočava sa gubitkom voljene osobe i ostavlja duboke posledice, prvenstveno na porodičnom, a onda i širem društvenom planu. 

Različiti su motivi koji ljude dovedu do takve odluke poput pokušaja bega od teške stvarnosti, nastojanja da nađu mir i zaborav, teška bolest i drugi oblici patnje, težnja i nada da će "tamo na drugom svetu" biti bolje.

Čime god bilo motivisano, ono je izraz patnje čoveka koji ga je počinio (Hadžiselimović Dž., Plavšić M., Pregrad J. i Rusijan Ljuština V. (2009) str. 92). 

Stanja poput, prvenstveno depresije, a potom anksioznosti ili zvisnosti, posebno kada nisu prepoznati, najčešće se povezuju uz suicidalno ponašanje i povećavaju rizik za njegovu pojavu. Riziku za suicidalno ponašanje mogu da doprinesu i spoljašnji faktori koji na osobu mogu delovati preplavljujuće i kreirati stanje beznađa i očaja, što u velikoj meri otežava nošenje sa situacijom. Dodatnu ranjivost predstavljaju ranija rizična iskustva posebno u adolescentnoj i ranoj mladenačkom uzrastu poput gubitka važnih odnosa, iskustva porodičnog nasilja, fizičkog i seksualnog zlostavljanja, izloženost vršnjačkom nasilju, zbunjenost u seksualnoj orijentaciji i slično.

Kada govorimo i pišemo o samoubistvu važno je da uočimo razliku između pokušaja i izvršenja samoubistva. Samoubistvo je relativno redak događaj i teško je razlikovati osobu koja povremeno razmišlja o suicidu i one koja će ga i izvršiti. Ipak u velikom broju slučajeva, ljudi koji izvrše suicid na neki način su izrazili svoje namere i osećaje, ako ne rečima onda svojim ponašanjem, pre nego su se ubile.

Postoje znaci upozorenja i promene u ponašanju i funkcionisanju osobe koji mogu prethoditi iako je važno naglasiti da ovakva ponašanja ne znače nužno da osoba razmišlja o samoubistvu.

PRIČANJE O SMRTI 

Bilo kakvo spominjanje umiranja i smrti, rečenice poput "bilo bi bolje da me nema" ili "sve bi bilo lakše da nisam tu", pričanje o načinima izvršenja suicida, pisanje pesama i priča o smrti, samoozleđivanje, raniji pokušaji suicida.

NEDAVNI GUBICI 

Smrt bliske osobe, razvod ili prekidi bliskih odnosa, separacije, gubitak samopoštovanja i samopouzdanja, gubitak interesa u prijateljstvima, hobijima i aktivnostima u kojima je osoba ranije bila angažovana i zadovoljna.

PROMENE PONAŠANJA

Tuga, povlačenje, razdražljivost, anksioznost, izražen umor, neodlučnost, bezvoljnost i apatija, nagla euforija nakon dužeg razdoblja potištenosti, a kod muškaraca i povećana agresivnost.

DRAMATIČNE PROMENE U PONAŠANJU OSOBE

Pogotovo poklanjanje ili uništavanje omiljenih stvari, opraštanje od bližnjih uživo ili na društvenim mrežama.

PROMENE NAVIKA U ISHRANI

Kao i promene u ritmu spavanja.

NISKO SAMOPOŠTOVANJE 

Osećaj bezvrednosti, stid, preplavljujuća krivica, samoprezir i gađenje prema samom sebi.

BEZNAĐE U ODNOSU NA BUDUĆNOST

Verovanje da stvari nikada neće biti bolje ili da se ništa nikada neće promieniti, odnosno da oni ne mogu da urade ništa po tom pitanju, a kod dece i mladih i unutrašnji konflikt između potrebe da budu svoji i potrebe da se prilagode očekivanjima okoline i onome što okolina očekuje od njih da budu.

Kada govorimo o prevenciji samoubistva važno je da znamo da je to vrlo složen proces koji zahteva znanje i dugoročnu posvećenost, a ne sporadične, simbolične akcije i povremene objave.

Prevenciju samoubistava treba raditi kroz tri segmenta: 

1. RAZVIJANJEM EMOCIJALNE INTELIGENCIJE

posebno samosvest i samopoštovanje, a onda i saosećanje i socijalne veštine kroz formalno i neformalno obrazovanje (vrtiće, škole i medije). 

2. JAVNOM DESTIGMATIZACIJOM PSIHIČKIH BOLI I TEGOBA

čime povećavamo sklonost ljudi da budu uz one koji razmišljaju o samoubistvu i verovatnoću da će se ljudi ranije obratiti za pomoć, pre nego što pomisle da je suicid rešenje. 

3. RAZVIJANJEM MREŽE SOS TELEFONA I CENTARA 

poboljšanjem pristupa psihološkoj pomoći kroz redovno zdravstveno osiguranje i druge javno zdravstvene ustanove, što podrazumeva i više stručnjaka psihijatara, psihologa, psihoterapeuta.

Ako dete ili odrasla osoba izjavi da želi da se ubije ili da život više nema smisla, takve izjave uvek treba ozbiljno shvatiti. To ne znači nužno da osoba već planira pokušaj samoubistva, već nam govori da je u teškom stanju, da prolazi krizu, da postojeći načini suočavanja nisu više dovoljni za probleme sa kojima se suočava sada. Takve rečenice nam sigurno govore da je toj osobi potrebna bliskost druge osobe, podrška i saosećanje.

Kada dete ili odrasla osoba govori o smrti, povređivanju sebe ili samoubistvu:

POTREBNI SMO JOJ DA JE SASLUŠAMO 

Ohrabrimo osobu da razgovara sa nama ili s nekom drugom osobom od poverenja. Slušajmo kako se oseća i pokažimo saosećanje i ne suzdržimo se od davanja saveta ili pokušaja pronalaženja jednostavnih rešenja.

POTREBNA JOJ JE ISKRENOST U KONTAKTU

Ako nas ponašanje ili reči te osobe plaše, ako smo zabrinuti i ne znamo šta da uradimo, recimo to. Verovatno ćemo pomoći osobi da se oseća manje usamljeno u svojoj muci. Verovanje da razgovorom o samoubistvu sa osobom koja ga spominje, pogotovo decom, podstičemo na suicid je neutemeljeno. Razgovorom pokazujemo da smo tu i da ljude i njihove namere shvatamo ozbiljno i da su nam važni, da nam je stalo.

TREBA JOJ PODRŠKA U TRAŽENJU POMOĆI

Jer često u situaciji u kojoj se nalazi nije u stanju da potraži i nađe je sama, a profesionalna pomoć je nužna kada se radi o nečemu ozbiljnom kao što je suicid. 

Na ovakav dan poručili bismo ljudima kojima je teško da takva mesta postoje u životu, da to nije sramota i da samoubistvo nije najbolje rešenje, a svima nama ostalima da je važno da budemo osjetljivi na ljude iz svoje okoline da je potrebno da im budemo blizu kad vidimo da im je teško, jer jedan takav razgovor može odvratit osobu od namere i podstaći je na druga rešenja problema koje je muče.