ZAŠTO SAM ODLUČILA DA KAŽEM DECI DA IMAM RAK DOJKE: Potresna priča majke o najtežem razgovoru u životu

"Mama, hoćeš li umreti?"

Rekla sam ne, naravno, zagrlila ga i izljubila kako bih mu to dokazala. Ipak, nisam mogla da ga krivim zbog ovoga. Išla sam na terapiju raka dojke, a on o tome nije imao pojma. Nije to znala ni sedmogodišnja sestra.

Sve što je on znao jeste da ležim mnogo u krevetu, da ne mogu da se igram i da mu čitam priče. Naljutio se i rekao da sam lenja. Ćerka je sve to podnosila malo tiše. Ona mu je čitala i nosila mu hranu i sok. Znala je da nešto nije u redu, ali u kojoj meri je znala? Ne znam, jer je nisam pitala. Nisam sa njima pričla o tome i to je jedna od najgorih odluka roditeljstva koje sam donela.

Mislila sam da ih tako štitim od teškog razgovora, nečeg strašnog. To je dovelo do sinovog pitanja hoću li umreti. Iskrena da budem, bila sam prestravljena. Plašila sam se da možda neću uspeti.

Otkrivanje tumora bila je čista sreća. Bila sam u tridesetim, nisam imala porodičnu istoriju te bolesti,nisam bila pušač, lepo sam se hranila i još uvek išla na časove baleta. Začepljeni kanali dok sam dojila sina su me odveli na mamogram. To je treći put da vidimo tačkicu i tad se definitivno videla kao cista. Onda smo shvatili da je to definitivno prvi stadijum raka. Zbog tipa i veličine kancera, nismo radili standardne procedure. Pustili su me da sama odaberem hoću li na operaciju i zračenje samo ili da dodam i hemoterapiju. Bila sam zbunjena. Skrhkana.

Nisam više mogla da pričam o tome, naročito ne sa decom. Suprug i ja smo im rekli da sam se prehladila. Mama se razbolela, ali će biti dobro.

Onda smo ih poslali kod moje mame da provedu leto. Po prvi put u životu nisam bila sa njima. To je najduže što smo ikad bili razdvojeni. Iako je njima sve to bilo super, ja sam u tišini plakala. Sledećeg dana sam imala operaciju. Sutradan sam krenula na hemoterapiju.

Kada su se vratili posle dva meseca izgledala sam drugačije. Bila sam ćelava i koža mi je bila malo drugačija, a i ugojila sam se zbog steroida. Bili su srećni što su se vratili kući.

Moja ćerka je uspela da poveže da i na reklami žene imaju maramu na glavi. Došla je do mene i tada je prvi put izrečena reč "rak" među nama. Moj sin je pronašao periku koju sam kupila da imam za slikanje za vozačku.

Sedam meseci kasnije, morala sam da se suočim sa emocijama i da bi i deca trebalo da se suoče sa istim.

Deca su prvo ljuta. Šta smo im govorili sve vreme o iskrenosti? Da li sada mogu da nam veruju? Ipak su osetili okašanje jer znaju šta se dešava. Ne mogu da se setim kako smo im tačno rekli, znam samo da sam bila izvan sebe.

Od tog momenta, kada god su nas pitali nešto, mi bismo im odgovorili. Šta je uopšte rak? Koliko je veliki jedan centimetar? Koliko još tih tretmana moram da imam? Odbrojavali smo. Slavili smo poslednju hemoterapiju i pratili kako mi kosa raste.

Ono što sam očekivala da će biti najteže, zapravo je bilo vrlo lako. Mnogo je jednostavnije biti iskren prema njima. Lakše je imati ih za pomoć i slušati ih uz sebe. Sada imamo naviku da pričamo o svemu - dobrom, teškom potpuno nelogičnom.

Ožiljak od hemoterapije na mojim grudima je jedini fizički podsetnik na ono što smo prošli, ali smo se mi potpuno promenili. Imali smo sreće. Moji tretmani su završeni posle osam meseci, što je odlično u odnosu na sve ostale koji su preživeli rak. Suprug i ja se osećamo srećno što smo u takvim momentima imali iskren odnos sa decom, pa smo stvorili neverovatno jaku porodičnu vezu.