Srećni ljudi su dobri roditelji

Svaki roditelj koji tu svoju ulogu želi da obavlja na najbolji mogući način, mnogo puta se susreo sa informacijama o tome kako da se odnosi prema njima, koje su vaspitne mere najpoželjnije, šta je ono što deca žele. Međutim, istraživanja pokazuju da je prvo i osnovno što svaka osoba treba da uradi kako bi bila bolji roditelj - da radi na razvijanju sebe i svojih potencijala. Ukoliko želimo da budemo dobri roditelji, pre svega treba da pogledamo u sebe same, da pokušamo da razumemo i prihvatimo sebe, ali i da razmislimo o sopstvenom detinjstvu, kako ne bismo ponavljali greške naših roditelja.

Da bismo svoju decu naučili da žive ispunjeno, pre svega je važno da vrednujemo i volimo sami sebe, da prihvatamo sopstvena osećanja, želje, prioritete, i da radimo ono u čemu uživamo. Ukoliko radimo na sebi, ako se konstantno usavršavamo i trudimo da budemo bolji, to će imati dubok pozitivan uticaj na razvoj naše dece i njihovu budućnost. Naravno, niko od nas ne očekuje da budemo savršeni. Ali, već samim nastojanjem da budemo najbolji što možemo u svakom pogledu, dajemo svojoj deci odličan primer - koji će, po svoj prilici, da slede.

Nesvesno ponavljanje grešaka naših roditelja

Istraživanja su pokazala da se mnogi ljudi koji su imali problema u detinjstvu, odnosno loš odnos sa svojim roditeljima, potpuno „poremete“ kada i sami postanu roditelji. Silina emocija koja ih obuzme može da pokrene i neka stara, nerazjašnjena osećanja, koja su odavno blokirana. Ukoliko su ta osećanja bolna, mnogi će da okrenu glavu od njih, što istovremeno može da dovede do toga da ne uspostave kvalitetan odnos sa svojom decom. Umesto da nastavimo da se branimo od osećanja koja smo potisnuli kao deca, treba da se sa njima suočimo i da ih razrešimo, kako bismo i sami bili bolji roditelji.

Svakom se bar nekad desilo da uhvati sebe kako detetu izgovara najomraženiju rečenicu koju je nekada davno slušao od svojih roditelja. To može da vas užasne, prosto ne verujete da radite i izgovarate sve ono za šta ste se zaklinjali da nikada nećete. Međutim, to je vrlo uobičajeno. Većina nas nesvesno ponavlja ono što su nekada radili naši roditelji sa nama, bilo to dobro ili loše. Kada je u pitanju kritika, ono što su nam govorili - postaje glas našeg „unutrašnjeg“ roditelja, čak nešto što prihvatamo kao istinu o sebi. Kada i sami postanemo roditelji, osećamo skoro da smo „primorani“ da se ponašamo po istim šemama kao naši roditelji i kritikujemo mališane na način na koji smo i sami bili kritikovani. Ukoliko često grdimo decu, ukoliko smo nezadovoljni njima, to često ukazuje da problem leži u nama, odnosno da smo nezadovoljni sami sobom i svojim životom. Onda od dece tražimo više, bolje, dok zapravo treba da radimo na sebi. Ako pogledamo malo dublje u sebe i poradimo na osećanjima koja imamo prema sebi, vrlo često će se desiti da se popravi i naš odnos prema deci. Ne smemo da dozvolimo da naša deca postanu žrtve naših nesvesnih projekcija i nerazjašnjenih problema.PageBreak

Radite na sebi

Da bi se to zaustavilo, neophodno je da se pozabavimo svojom prošlošću. To često znači suočavanje sa bolnim i negativnim emocijama koje nosimo duboko u sebi. Ako to učinimo, na pravom smo putu da osvestimo destruktivno ponašanje koje ponekad ispoljavamo prema svojoj deci, a koje je proizašlo iz uverenja koja nosimo iz detinjstva. Ukoliko u tome uspemo, postaćemo roditelji koji su u stanju da svojoj deci pruže ljubav, toplinu i nežnost koju zaslužuju.

Postoje i roditelji koji su osvestili negativna osećanja iz detinjstva, koji će se svojski potruditi da ne prave greške koje su pravili njihovi roditelji. Međutim, oni često odu u drugu krajnost pa, na primer, ako su roditelji njima svašta branili - oni će svojoj deci sve da dozvoljavaju. Ili, ako su bili uskraćeni za igračke, oni će svoju decu da zatrpavaju svakojakim poklonima. Naravno, ni to nije dobro, potrebno je da nađemo balans i pokušamo da prema deci formiramo odnos koji se ne oslanja na naša sopstvena iskustva koja smo imali kao deca.

Model na koji se dete ugleda

U istraživanju koje je objavio časopis "The Mind", objavljeni su rezultati studije u kojoj je 2.000 roditelja dalo odgovor na pitanje "Koje osobine imaju dobri roditelji?". Od 10 najznačajnih osobina, samo pet se odnosilo na odnos koji roditelji imaju prema deci, dok se ostalih pet odnosilo samo na roditelje. I od tih pet osobina, tri su pominjale reč "model". To su: Međuljudski odnosi (kakav model roditelji šalju deci kada su u pitanju odnosi, pre svega partnerski), Obrazovanje i spremnost na učenje (da li su roditelji i sami dobri modeli kada je u pitanju učenje i usavršavanje) i Zdravlje (da li su roditelji i sami dobri modeli zdravog životnog stila).

Psiholozi su utvrdili da se deca zaista ponašaju u skladu sa onim što roditelji rade i kako se ponašaju, a ne u skladu sa onim što govore. Biti pozitivan model je daleko delotvornije nego sprovođenje određenih disciplinskih mera prema deci. Proces identifikacije i imitacije roditelja je neuporedivo jači od bilo kakvih pravila, izjava i "recepata" za podizanje dece. Ona posmatraju svoje roditelje i nesvesno usvajaju njihovo ponašanje. Zato je važno da svojoj deci budemo dobar model. Ako, na primer, ne želimo da stalno gledaju TV, već da više čitaju, onda i sami treba da isključimo TV i da se latimo knjige. Roditelji koji su velikodušni, iskreni, vredni, dosledni, vedri, optimistični - imaće jak pozitivan uticaj na ličnost mališana.

To je sasvim dovoljan razlog da se pozabavimo sobom i počnemo da se razvijamo kao ličnosti. Samo ako i sami živimo onako kako mislimo da bi trebalo, pružamo detetu neophodan model da i ono postane osoba kakva želimo da bude. Naša iskrenost i zrelost su daleko važnije za zdrav razvoj dece nego vaspitne tehnike koje primenjujemo.PageBreak

Budite "pozitivno sebični"

Umesto da žive svoje živote, mnogi roditelji "žive kroz svoju decu". Poistovećuju se sa njima, dečje uspehe smatraju svojim, na neki način čak ne dopuštaju detetu da ima svoj život. Takvi roditelji u stvari uzimaju od deteta ono što je njegovo, umesto da deci nude nešto svoje.

To se najčešće dešava kod ljudi koji su emotivno gladni, koji imaju nezadovoljenu potrebu za ljubavlju i pažnjom, nastalu u sopstvenom detinjstvu. Kod njih se prepliću snažna osećanja potrebe da budu voljeni sa osećanjima istinske ljubavi koju nesumnjivo osećaju prema svojoj deci. Tate i mame ne treba da teže da budu savršeni roditelji, već je od ključnog značaja da uspostave blizak odnos sa svojom decom.

Prema deci treba da budemo iskreni, da im ponekad kažemo šta nas muči, kakvo je bilo naše odrastanje, koje su slabosti ali i uspesi koji su obeležili naš život. Da bismo razvili dobar odnos sa decom, potrebno je međusobno saosećanje, koje je moguće izgraditi jedino ako smo iskreni i otvoreni sa svojim mališanima.

Jako je važno da budemo "pozitivno sebični", odnosno da prvenstveno mislimo na svoje potrebe. Naravno, to ne znači da treba da zanemarimo potrebe svoje dece, ali ni stalno izlaženje deci u susret, uz ignorisanje svega što je nama potrebno da bismo bili zadovoljni, neće biti korisno ni zdravo za decu. Da bi dete izraslo u dobrog čoveka, potrebno je da zadovoljimo njegove psihičke i duhovne potrebe, što je nemoguće ako i sami nismo ispunjeni. Ako stalno stavljamo tuđe (pa čak i detetove) potrebe ispred svojih, bićemo frustrirani i nezadovoljni, a kao takvi ne možemo da budemo dobri našoj deci. Kada životarimo umesto da živimo punim plućima, ispunjeni smo besom koji lako može da eksplodira u odnosu sa decom, a da ne govorimo o tome da smo kao takvi loš primer za mališane. Zato je važno da radimo ono što volimo, da se prepustimo stvarima koje nas raduju, uzbuđuju, da se razvijamo i rastemo - kako bismo deci dali najbolje od sebe. A to najveći dar koji možemo da im damo!

Manja Perić Mitić