- Stalno vikanje može da ima negativne efekte na ponašanje dece, ali i na njihov odnos sa roditeljima.
- Jedna stvar u ponašanju mališana odaje da roditelji previše često viču na njih.
Vaspitanje dece jedan je od najvećih izazova sa kojima se roditelji suočavaju. Mnogi su odrasli u porodicama u kojima je vikanje bilo uobičajen način disciplinovanja, pa nije lako promeniti obrasce ponašanja koje nosimo iz detinjstva.
Međutim, danas brojna istraživanja pokazuju da vikanje nije efikasan način da dete promeni ponašanje ili posluša roditelja. Štaviše, stručnjaci upozoravaju da često izlaganje povišenom tonu može ostaviti dugoročne posledice na detetovo emocionalno zdravlje. Upravo zbog toga sve više roditelja bira mirniji i povezaniji pristup vaspitanju.
Naravno, i najstrpljiviji roditelji ponekad izgube živce. Kada se to dogodi, mnogi osećaju grižu savesti i pokušavaju da isprave situaciju. Stručnjaci smatraju da iskreno izvinjenje i razgovor sa detetom nakon sukoba mogu ublažiti negativan uticaj takvih trenutaka. Ovaj pristup poznat je kao "prekid i obnova odnosa" (rupture and repair) i smatra se važnim delom zdravog roditeljstva.
Ipak, ako je vikanje čest način disciplinovanja, stručnjakinja za kontrolu besa Andrea Maher kaže da postoji jedan znak koji to može da otkrije.
Znak da se na dete previše često viče
Andrea Maher, mama troje dece i sertifikovana stručnjakinja za kontrolu besa, na svom Instagram profilu, koji prati više od 540.000 ljudi, otkrila je da najvažniji znak nije ono što većina roditelja očekuje.
"To nije dete koje ima izlive besa. Nije dete koje viče. Nije čak ni ono dete koje svi primećuju", kaže ona.
Prema njenim rečima, dete koje često trpi viku vrlo često je upravo ono koje se izvinjava i kada nije uradilo ništa loše.
"To je dete koje pita: 'Jesi li ljut(a) na mene?' To je dete koje paniči zbog sitnih grešaka. Dete koje pažljivo posmatra raspoloženje drugih pre nego što progovori", objašnjava Andrea.
Ona dodaje da, ako vam ovo zvuči poznato, moguće je da se i sami previše lako naljutite, a zatim osećate krivicu.
"Život je užurban. Stres se nagomilava. Ista reakcija se ponavlja. Tako se začarani krug nastavlja", kaže ona.
Krivica nije dovoljna da promeni navike
Andrea ističe da osećaj krivice sam po sebi neće sprečiti roditelja da ponovo povisi ton. Umesto toga, potrebno je razviti drugačiji plan i pronaći načine da se stres reguliše pre nego što preraste u vikanje.
Roditeljstvo nije pitanje savršenstva, već spremnosti da učimo i menjamo obrasce ponašanja. Greške se dešavaju, ali ono što deci najviše znači jeste da se posle konflikta osećaju saslušano, bezbedno i voljeno.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U galeriji ispod pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
