- Aktivno dete zna da se zaustavi i usmeri ponašanje, dok kod ADHD-a impulsivnost, vrpoljenje i teškoće sa pažnjom mogu biti izraženiji i uporniji.
- Stručnjaci navode da se razlika jasnije vidi oko šeste ili sedme godine, a dijagnozu ne postavljaju roditelji ni onlajn testovi, već lekar.
Trčanje, skakanje, vrpoljenje, upadanje u reč, teškoće sa čekanjem… Sve to može biti deo normalnog dečjeg ponašanja. Ali ponekad slični simptomi mogu da ukažu i na ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću.
Gde je granica između deteta koje je jednostavno živahno i deteta kome je potrebna stručna pomoć?
Neuropsihološkinja Ana Visockaja i neurološkinja Natalija Čefranova su objasnile razliku.
Kada je dete samo aktivno, a kada je hiperaktivno?
Hiperaktivnost nije isto što i "nestašno dete" ili dete koje ima višak energije. Ona je povezana sa načinom na koji funkcioniše nervni sistem, odnosno sa slabije razvijenim sposobnostima samoregulacije, planiranja i kontrole ponašanja.
Aktivno dete uglavnom zna zašto nešto radi. Trči zato što se igra, skače zato što mu je zabavno i može da se zaustavi kada je potrebno.
Kod deteta sa ADHD-om kontrola impulsa može biti mnogo teža. Ono reaguje na gotovo svaki zvuk, predmet ili dešavanje oko sebe.
"Na pregledu to može izgledati ovako: dete uzima sve što se nalazi na stolu i ne može da potisne impuls da dodirne ili pomeri predmete, čak i kada mu se kaže da to ne radi", objašnjava neuropsihološkinja Ana Visockaja.
Vrpoljenje ponekad pomaže detetu da se skoncentriše
Ljuljanje na stolici, lupkanje nogom ili igranje predmetom u rukama ne mora biti samo nestašluk. Kod dece sa ADHD-om takvi pokreti ponekad predstavljaju način samostimulacije koji im pomaže da održe pažnju.
Problem je što dete tada troši dodatnu energiju pokušavajući da miruje, pa mu ostaje manje energije za sam zadatak.
Zašto nastaje ADHD?
Na razvoj izvršnih funkcija, koje nam omogućavaju da planiramo, kontrolišemo ponašanje i zadržimo pažnju, utiču urođene karakteristike i genetika, ali i sredina u kojoj dete odrasta.
Rutina, predvidljivost, način na koji roditelji postavljaju granice i organizacija svakodnevnog života mogu imati značajan uticaj na to kako dete funkcioniše.
Zato deca sa sličnom genetskom predispozicijom ne moraju imati iste teškoće. Podržavajuće i predvidljivo okruženje može detetu značajno da olakša svakodnevno funkcionisanje.
Kada možemo da primetimo razliku?
Prvi znaci mogu da se pojave već oko treće ili četvrte godine, ali stručnjaci jasnije mogu da procene razliku između uobičajene aktivnosti i ADHD-a oko šeste ili sedme godine, kada se od deteta očekuje da određeno vreme sedi, sluša i obavlja zadatak.
Naravno, sasvim je normalno da se dete umori posle 20 ili 30 minuta rada. Ali važno je šta se dešava kada se umori. Da li nakratko izgubi pažnju, pogleda okolo i potom se vrati zadatku? Ili potpuno izgubi kontrolu nad ponašanjem i ne uspeva da nastavi?
Kod dece školskog uzrasta dodatno se posmatra da li su slične teškoće postojale i ranije, na primer u vrtiću, i da li traju najmanje šest meseci.
Važno: ADHD ne može da se dijagnostikuje na osnovu ponašanja koje roditelj ili vaspitač primete kod kuće. Dijagnozu postavlja lekar, najčešće dečji psihijatar ili neurolog. Onlajn testovi takođe nisu zamena za stručnu procenu.
ADHD ne izgleda uvek kao "dete koje ne može da sedi mirno"
Postoje različiti obrasci ADHD-a.
Kod jednog je izraženija hiperaktivnost i impulsivnost. Dete je stalno u pokretu, teško čeka svoj red, upada drugima u reč i reaguje pre nego što razmisli o posledicama.
Drugi oblik može proći mnogo neprimećenije.
Dete može da deluje mirno, ali ima velike teškoće sa održavanjem pažnje. Ne prati uputstva, često zaboravlja stvari, pravi greške iz nepažnje i teško završava zadatke.
Takva deca se ponekad pogrešno opisuju kao "lenja", "rasejana" ili "neorganizovana", upravo zato što svojim ponašanjem ne ometaju druge.
Kada je vreme da potražite pomoć?
Stručnu procenu vredi potražiti ako:
- teškoće traju najmanje šest meseci, a nisu samo prolazna reakcija na stres;
- slični problemi postoje u najmanje dva okruženja, na primer kod kuće i u školi;
- ponašanje otežava detetu učenje, druženje ili obavljanje svakodnevnih obaveza;
- iste teškoće primećuju i druge odrasle osobe koje provode vreme sa detetom, poput učitelja ili vaspitača.
Neuropsiholog može pomoći u proceni detetovih potreba i izboru odgovarajućeg načina rada i obrazovnog okruženja, dok dijagnozu ADHD-a postavlja lekar.
Najvažnije: ne pokušavajte sami da postavite dijagnozu
Svako dete je ponekad nemirno, rasejano, impulsivno ili jednostavno puno energije. Zato jedno ponašanje samo po sebi ne znači da dete ima ADHD.
Ključni su trajanje, učestalost, različita okruženja i to koliko teškoće zaista utiču na detetov svakodnevni život.
Ako ste zabrinuti, razgovarajte sa pedijatrom i potražite procenu odgovarajućeg stručnjaka.
Cilj nije da detetu "zalepimo etiketu", već da razumemo šta mu je potrebno kako bi lakše učilo, funkcionisalo i razvijalo svoje potencijale.
U galeriji ispod pogledajte i savete pedijatra o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
