- Često vikanje na decu ostavlja posledice na decu koje mogu da se prenesu čak i u njihov odrasli život.
- Kod dece na koju su roditelji stalno vikali u detinjstvu često se razvijaju neke osobine koje ih u životu sputavaju i otežavaju im.
Ne postoji roditelj koji svakodnevno provodi vreme sa svojim detetom, a da na njega nikad nije viknuo. I ne treba sada otići u krajnost pa smatrati sebe lošim roditeljem jer ponekad viknete na svoje dete, ali zaista nije dobro ni da to stalno radite. Roditelji bi trebalo da budu izvor sigurnosti za svoju decu, a to definitivno ne mogu da budu ukoliko neprestano, stalno i svakodnevno viču na svoje naslednike koji onda osećaju anksioznost kada god treba da se obrate mami ili tati.
Štaviše, stručnjaci kažu da stalno vikanje na decu može da ostavi posledice na decu u vidu razvoja 11 bolnih osobina ili ponašanja.
1. Nedostatak samopoštovanja
Deca na koju su mnogo vikali tokom detinjstva i u odraslom životu imaju tendenciju da se osećaju nedostojno. Često se bore da sebe vide kao osobe koje zaslužuju ljubavi ili sigurnost.
2. Uvek prisutna anksioznost
Život u stanju povećane anksioznosti je, nažalost, čest problem sa kojim se suočavaju ljudi na koje su u detinjstvu mnogo vikali. Izlivi besa kojima su svedočili kao deca povećali su im nivo stresa, što je dovelo do toga da su gotovo stalno bili neregulisani. Kao rezultat toga, oni žive u režimu borbe, bekstva ili zamrzavanja i nikada nisu potpuno sigurni šta sledi. Čekaju da im se nešto desi.
Imaju duboko ukorenjen osećaj hiper-budnosti. Uvek očekuju najgore, zbog čega su uvek nekako "na ivici".
3. Problemi sa identifikovanjem i obradom emocija
Odrasli na koje su mnogo vikali tokom detinjstva teško razumeju svoje emocije, što stvara osećaj nepovezanosti u njima. Nikada nisu naučili kako da se nose sa velikim osećanjima, delom zato što njihovi roditelji nisu bili sposobni da se emocionalno regulišu. Preneli su svoju nisku emocionalnu inteligenciju na svoju decu, što je knjiški primer kako se održava i prenosi generacijska trauma.
Odrasli na koje su mnogo vikali tokom detinjstva nikada nisu naučili da imenuju svoja osećanja, a kamoli da ih obrade.
4. Osećaj "slomljenosti" iznutra
Odrasli na koje su mnogo vikali tokom detinjstva imaju tendenciju da se osećaju manjkavo, kao da nešto nije u redu sa njima što ih sprečava da budu celi. Osećaj manjkavosti je ukorenjen u stidu, koji sprečava ljude da veruju u svoju urođenu sposobnost da vole i budu voljeni.
Autorka i istraživačica Brene Braun definiše stid kao "intenzivno bolan osećaj ili iskustvo verovanja da smo manjkavi i stoga nedostojni ljubavi i pripadnosti — nešto što smo doživeli, uradili ili propustili da uradimo čini nas nedostojnim veze."
5. Perfekcionizam
Ljudi na koje su svaki dan vikali tokom odrastanja, i u odraslom životu mogu i dalje da veruju da, kad bi samo bili savršeni, ne bi morali da se plaše ili stide kada roditelji na njih viču. Iz toga se, sasvim logično razvija perfekcionizam.
Iako postoji mnogo različitih vrsta perfekcionizma, prema rečima stručnjaka, pravi perfekcionizam retko je korist. Psihološkinja Džudit Tutin napominje da "samokritika i stid idu uz teritoriju" perfekcionizma.
6. Izbegavanje sukoba
Kada neko provede detinjstvu svakodnevno izložen vikanju i samim tim, u pokušajima da to vikanje izbegne, uopšte nije iznenađujuće što izrasta u osobu koja radi sve što može samo da izbegne sukobe.
Dete na koje se mnogo viče često je podnelo najveći teret porodičnih svađa, pa je donelo odluku da krene u suprotnom smeru. Umesto da se suoči sa problemima, ono se okreće ka unutra. Zatvara se kad god se suoči sa sukobom, povlačeći se na mesto do kog niko ne može da dopre, piše YourTango.
7. Ozbiljni problemi sa poverenjem
Dete koje je veoma rano naučilo da ne može da se osloni na svoj primarni odnos sa roditeljima da bi mu dobilo utehu i sigurnost, jer nikada nije bilo sigurno kada će se pojaviti bes njegovih roditelja, neretko izrasta u osobu koja ima ozbiljnih problema sa poverenjem.
8. Strah od emocionalne bliskosti
Nije čudno što osobe na koje su roditelji stalno vikali u detinjstvu kao odrasli imaju poteškoće u zbližavanju sa ljudima. Jednostavno, oni beže čak i od ljudi do kojih im je duboko stalo jer se plaše da će biti povređeni.
9. Ambicioznost do iscrpljenosti
Društvo voli one koji postižu ciljeve, bilo da su deca ili odrasli. Zato ne čudi što ljudi na koje se stalno vikalo u detinjstvu postaju preterano ambiciozni kao odrasli. Kao deca, poistovećivali su svoju vrednost sa sposobnošću da vredno rade u školi i dobijaju akademska priznanja. Na kraju krajeva, ako bi kući donosili sve petice, njihovi roditelji ne bi vikali na njih.
Oni se drže svojih sklonosti ka preteranim dostignućima i u odraslom dobu, jer je teško prekinuti naviku da se drže neverovatno visokih standarda. Oni i dalje definišu sebe svojom produktivnošću, što ih izlaže riziku od "sagorevanja".
Odrasli na koje su mnogo vikali tokom detinjstva imaju poteškoća da kažu "ne". To je i sasvim logično jer je vrlo često upravo odbijanje da nešto urade i dovelo do toga da roditelji viču na njih. Deca na koja viču često razvijaju sklonost ka ugađanju ljudima, jer je zadovoljavanje potreba njihovih roditelja bio način da se zaštite od emocionalne štete. Naučili su da druge ljude stavljaju na prvo mesto, a sopstvene potrebe potiskuju, što im otežava postavljanje granica i poštovanje svog vremena.
11. Reaktivnost i stvaranje sukoba
Dok neki ljudi na koje su često vikali kdada su bili deca mogu da izbegavaju sukobe, drugi ih traže. Prosto, osećaju se prijatno u haosu, jer im se to čini kao jedino poznato. Takođe mogu biti uvek spremni za svađu, često kada treba da brane nekoga drugog.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
U foto-galeriji pogledajte i savete psihologa o odgajanju dece:
BONUS VIDEO:
