Za razliku od bihejvioralne škole, gde se vaspitanje dece bazira na sistemu nagrade i kazne, u novije vreme sve vise pristalica dobija razvojni pristup roditeljstvu, koji u središte stavlja dete i njegove primarne potrebe. O tome smo razgovarali sa autorom programa „Roditeljstvo 0-6“ i osnivačem Centra „Prirodno roditeljstvo“ iz Zagreba Tomislavom Kuljišem.
U skladu sa instinktima
Razvojni pristup je proistekao iz nekoliko naučnih disciplina kao što su razvojna i klinička psihologija, i psihoterapija, a poduprt je naučnim istraživanjima koja proučavaju rad neurona. Principi ovakvog roditeljstva su identični onima koji još uvek postoje u primitivnim društvima kakva su afrička plemena i u kojima se još uvek neguje instinktivan, prirodan pristup.
Kada se shvatilo da dosadašnji način vaspitanja često kvari međusobni odnos roditelja i deteta, narušavajući njihovu povezanost koja je osnovni preduslov zdravog razvoja, javila se ideja da je rešenje u tome da decu samo treba da volimo. No, tu često postoji nesrazmera između onoga što roditelji opisuju kao veliku ljubav prema deci i onoga kako to deca doživljavaju. Kad odrastu, ona često tvrde da im je mnogo toga nedostajalo i dosta toga zameraju svojim roditeljima.
Poverenje i bliskost
Gospodin Kuljiš objašnjava da je ključ uspešnog roditeljstva u tome da se s detetom izgradi kvalitetan odnos pun poverenja, tj. da se detetu pruži osećaj da je sigurno i zaštićeno, da ga nikada nećemo izneveriti i da ćemo ga voleti i biti uz njega ma koliko nestašno i neposlušno bilo.
– Za dete je važno da zna da šta god da kaže ili uradi, neće ugroziti odnos koji ima s roditeljem, da je bliskost s roditeljem nešto što ne treba da zasluži, već nešto što je neprikosnoveno i što je zaslužilo svojim rođenjem; da ćemo biti uz njega čak i kad jako pogreši, da ga nećemo odbaciti čak i kad se ne slažemo s njim, da ćemo uvek stati iza njega i podržati ga. Dete kojem je očuvano poverenje u roditelja samim tim je vrlo kooperativno, doprinosi očuvanju tog odnosa, normalno mu je da bude poslušno svojom voljom (osim oko druge godine kada je prirodno da stalno tera kontru), a ne zbog straha od kazne, i s njim je roditeljstvo puno lakše.
Postavljanje granica
Takav pristup ne znači da ćemo odobravati svako detetovo ponašanje i da ćemo mu povlađivati, već podrazumeva da duboko saosećamo s detetom i da prihvatamo emocije iz kojih izvire određeno ponašanje. Bihejvioralni pristup podrazumeva da modelujemo dete nagradama i kaznama, pohvalama ili kritikama, a razvojni pristup – da je detetovo ponašanje uslovljeno njegovim emocijama i instinktima nad kojima ono još nema moć, već se ponaša reaktivno (automatski).
– Malo dete nema kapacitet da bira svoje reakcije kada mu se podigne određena emocija. Ono ne razume uzročno-posledične veze, jer se delovi mozga koji pružaju tu sposobnost tek razvijaju. Promenu u detetovom ponašanju možemo da postignemo ne tako što ćemo ga grditi, već tako što ćemo delovati na emocije koje to ponašanje pokreću. Ovaj pristup prati ponašanje kao simptom i posledicu aktiviranih emocija u detetu, zanima ga šta je podstaklo dete na takvo reaktivno ponašanje i nastoji da promeni uzroke takvog ponašanja.
Prihvatanje negativnih emocija
Naš sagovornik nam je kroz primer objasnio po čemu se u praksi razlikuju bihejvioralni i razvojni pristup. Na primer, ako trogodišnjak udari svoju sestricu koja je još beba, roditelj koji je zagovornik bihejvioralnog pristupa će detetu oštrim tonom i uz razne pretnje očitati lekciju i time se postarati da više nikada to ne uradi. Dete će tada osetiti strah, stid, potisnuće ljutnju i na kraju će se osećati odbačeno i nesigurno, iako će promeniti svoje ponašanje. To ne znači i da će prihvatiti sestricu i da će time što je promenio ponašanje prestao da oseća ljubomoru i ljutnju zbog toga što sva roditeljska pažnja nije više usmerena samo na njega.
S druge strane, roditelj koji je upoznat s pristupom prirodnog roditeljstva, koji razume odakle se javlja određeno ponašanje, zauzeće sasvim drugačiji stav u takvoj situaciji. On će shvatiti da dete oseća kako je njegova povezanost s roditeljima ugrožena pojavom sestrice i da je aktiviran instinkt očuvanja takve povezanosti. Na početku dete ne može da ima pozitivne emocije prema bebi i jedino što oseća jesu nesigurnost i ljubomora.
– Udarac će roditelj shvatiti kao izraz krajnje nemoći deteta da reši neželjenu situaciju i uvideće da je detetu potrebna potvrda da novopridošla beba neće pokvariti njihov odnos. Daće priliku detetu da izrazi svoj strah i ljutnju kao i moguću mržnju i da kaže kako se oseća ne osuđujući ga pri tom. Čvrsto držeći povezanost gledanjem u oči, nežnim glasom i toplim dodirom pomoći će detetu da prođe kroz frustraciju i ljutnju na bebu uvodeći ga u tugu i suze. Pri tom će biti podrška i uteha, ali i izvor neumoljive spoznaje za dete da će od sada morati da deli roditelje s novom bebom – objašnjava gospodin Kuljiš.
Izražavanjem, umesto potiskivanjem svojih emocija, dete će produbiti odnos s roditeljima, a ujedno će imati osećaj sopstvene vrednosti i samopoštovanja, umesto da se oseća postiđeno i krivo. Krajnji rezultat će biti prihvatanje mlađe sestre.
Važno je naglasiti da je svako dete priča za sebe i da svoje ponašanje prema detetu treba da uskladimo s detetovim uzrastom, temperamentom i senzibilitetom. Zato je važno da dobro upoznamo svoje dete i njegove potrebe, da izgradimo odnos poverenja i bliskosti jer će mu to pomoći da se razvije u samosvesnu i srećnu osobu.
Tekst: Marija Perić Mitić
DOKTOR JE BEZ BLAMA TRAŽIO 900 €: Iskustvo mame Danijele iz Novog Sada kojoj je beba jedva preživela jer nije imala pare
SAMO JEDNA DEVOJČICA U SRBIJI SE OVAKO ZOVE: Svaki dan ga čujete, a ne bi vam palo na pamet da je žensko ime
MAME U SRBIJI ODABRALE: Ovo je lista od 10 najlepših imena za dečake, a ne zna se koje ima moćnije značenje
TRI RUSKA MUŠKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Vrlo su popularna među mladim roditeljima, zvučna su i imaju moćna značenja
TRI ŽENSKA RUSKA IMENA KOJA SRBI OBOŽAVAJU: Nose ih brojne generacije, ali poslednje 3 godine su mega popularna