Ne možete više, svega vam je preko glave? Psihološkinja objasnila šta dovodi do roditeljskog sagorevanja

Sagorevanje ili izgaranje najčešće se povezuje sa poslom, kada osoba postane preumorna, iscrpljena od poslovnih obaveza i to traje neki duži vremenski period, odnosno nije u pitanju onaj dnevni umor posle kojeg ujutru ustanete odmorni. Međutim, u poslednje vreme se sve više govori o roditeljskom sagorevanju, što i nije iznenađujuće jer odgajanje dece, iako prelepo, jeste iscrpljujuće i zahteva stopostotnu posvećenost.

Prvi razlog za roditeljsko sagorevanje je što se nakon rođenja deteta prioriteti menjaju. Kao rezultat toga, roditelji usvajaju stav "prvo dete, pa ja". Iako, naravno, neke potrebe mališana ne mogu da čekaju, vremenom postaje problem ako roditelji počnu da žive isključivo za decu, a izgube sebe u svemu tome – tada dolazi do sagorevanja.

Psiholog Vasilkova podseća da čak i u avionima postoji pravilo "prvo stavite masku s kiseonikom sebi, pa detetu", te da bi takav pristup trebalo imati i u svakodnevnom životu. Drugim rečima, važno je da usrećite sebe, da biste mogli da razmišljate kako da usrećite dete.

Ako je roditelj srećan, zadovoljan, emotivno ispunjen, onda će on dati sve od sebe da i mališanu bude dobro u svakom smislu. S druge strane, usvajane narativa "ja sam majka" koji podrazumeva da sebe uvek stavljate na poslednje mesto čini da postanete žrtva svog deteta (iako ono to ne traži), što neizbežno vodi do sagorevanja.

Očekivanja od deteta

Roditelji imaju određena očekivanja vezana za to kako bi dete trebalo da se ponaša – da dobro uči, lepo jede, ide u krevet na vreme, da bude ljubazno... Ako je mališan, recimo, previše aktivan i ne ponaša se baš u skladu sa maminim i tatinim očekivanjima, njima se to ne dopada, pa onda neki koriste pretnje, kazne i slično, što je sve veoma iscrpljujuće.

Psiholog ističe da je frustracija još veća kod roditelja koji možda nisu edukovani i nemaju prave informacije koje bi im pomogle u vaspitanju mališana, ali ključ se, dodaje ona, krije u tome da svoje dete prihvatite kakvo jeste i odustanete od svojih očekivanja.

Osećaj krivice

Ophrvani brojnim obavezama, roditelji ponekad izgube živce pa viču na dete, možda ga i udare ili kazne na neki drugi način. Ipak, znaju da to nije u redu, da postoji bolji način, zbog čega kasnije osećaju krivicu, koja je iscrpljujuća i može da dovede do roditeljskog izgaranja.

Mama ili tata tada sebe smatraju lošim jer su viknuli ili udarili dete, a psiholog Vasilkova objašnjava da je osećaj krivice "klizav teren" jer roditelje tera da misle da će se osećati bolje ako sebe na neki način kazne, što je potpuno pogrešno.

"Kada krivite sebe, to je gubljenje vremena, umesto toga bolje razmislite šta zaista možete da promenite kako bi bilo bolje. Jedno je to što znate da ne treba da vičete, a sasvim drugo je da znate šta treba da uradite umesto toga", poručuje psiholog.

Vaspitavanje "šta će reći drugi"

Veoma često kod roditelja može da se primeti ta želja da u očima drugih budu doživljeni kao dobri roditelji. U skladu sa tim, neke mame i tate vaspitavaju mališane vodeći se time šta će drugi misliti, pa ga pritiskaju da bude dobar u školi, da dobro uči, da se uvek i svuda lepo ponaša i slično... Fokus tada nije na detetu, već na tome šta će drugi da misle. Savet psihologa je da se fokusirate na mališana i da razmislite o tome kakva osoba želite da budete u njegovim očima, a ne u očima okoline.

BONUS VIDEO: