Šta deca treba da znaju pre polaska u prvi razred? Učiteljica Anita Gvero otkrila šta je najvažnije

Polazak u školu je velika promena i za dete, ali i za roditelje. Učiteljica Anita Gvero iz Osnovne škole "Kneginja Milica" iz Beograda je u emisiji "150 minuta" na TV Prva dala korisne savete roditeljima budućih prvaka, kako bi im polazak u školu bio što lakši.

Ona je istakla da mališani danas previše vremena provode pred ekranima, te uputila apel roditeljima.

"Moj apel za roditelje koji sada imaju decu koja treba da krenu u prvi razred i još bolje čija deca imaju, na primer, četiri-pet godina. Postoje vrlo jednostavne stvari koje će pomoći dobroj motorici, dobroj artikulaciji, pravilnom izgovoru vokala. A to je da čitate bajke deci, da pokazujete slikovnice, da deca gledajući te slike pokušavaju da izgovore reči, da pevaju. Poznato je da ljudi i deca koji imaju probleme u govoru, kao što je, na primer, mucanje, pevaju bez problema, zato što pravilno uzimaju vazduh. Samim tim, negde su sigurniji u sebe i vežbaju kako da tečno izgovore rečenicu. Dakle, moj apel roditeljima je prvo da prate svoje dete, drugo da u svakodnevnim igrama, komunikacijama, ne bude samo da sedimo i da pričamo, jer oni mnogo ćute i mnogo slušaju", poručila je učiteljica.

Gvero ima savet i za roditelje na koji način da pomognu detetu da uči slova, reči, vežba pamćenje i slično.

"Opet imam jedan predlog za roditelje, a to je da kroz igru, to je bilo gluvi telefoni ili kaladont, a to je upravo ovo, da dete ume slušajući kada mu neko prenese neku reč da je ponovi. Ili da ako sam ja rekla neku reč, poslednji glas, poslednje slovo, fonem, vi treba da počnete reč tako što će prvo slovo biti kod vas. Dakle, to su fantastične vežbice, mi smo se toga nekada igrali, tako smo nesvesno vežbali memoriju, razmišljanje o tome koja je to reč, koliko glasova ima, kako ću da izgovorim tu reč i da li je pravilna. To deca kroz igru rade da potpuno, uopšte nisu svesna u stvari koliko je to važna vežba".

Učiteljica je otkrila i šta je važno kada je u pitanju razvoj motorike.

"Što se tiče same motorike, ukoliko dete drži samo telefon ispred sebe, nemaobaveze u kućikoje nemaju nikakve veze sa školom, da mora nešto da složi, da mora nešto da iseče, da mora nešto da oblikuje, da mora nešto da zalepi, da mora nešto da spakuje. Dakle, sve je to vežba motorike. A bojanka je nešto što je božanstvena stvar za svakoga. Dečaci možda vole automobile, možda vole dinosauruse, možda vole neke crtane junake, devojčice princeze, ali jedna prazna bojanka i mnoštvo bojica već od druge, treće godine... 10-15 minuta u toku dana ili svakog drugog, trećeg, vremenom će razviti ne samo motoriku, nego i osećaj poštovanja linije, prostora, odnos boja, elementa u prostoru. Dakle, to stvara jednu celinu koja detetu kasnije i te kako pomaže kada krene u školu".

S obzirom na to da danas sve više dece ima problema sa govorom, učiteljica Anita istakla je jednu stvar koju je primetila.

"Vrlo često čujem kada roditelji razgovaraju pa se obraćaju deci i onda je to obraćanje tepanjem. Nisu pravilno izgovorene reči, a mi naš jezik i govor učimo slušanjem. I sad, ako mi pravilno ne govorimo, ako brzo govorimo, ako ne saslušamo ili ne tražimo od deteta odgovor... Dakle, važno je da mi kažemo šta imamo, kojom brzinom, na koji način, sada već nećemo da širimo temu i onda kažemo šta znaš, ne znaš, kaži, idemo dalje. Dete često ume u toj brzini, jer je već naviklo da ima jako malo vremena za sebe, da dođe u situaciju da se blokira i da bi htelo da kaže nešto, na kraju izgovori jednu do dve rečenice i to je kraj. Ono što ja primećujem na časovima, da je fond reči kod naše dece jako mali, da su rečenice vrlo šture, da ne upotrebljavaju, da tako kažem, školske prideve ili atribute, ne opisuju nešto, samo kratka komunikacija".

Anita Gvero ističe da se promene vide već na testiranju za prvi razred.

"Znate šta, tu je mnogo komponenti. Tu najviše igra samo jedna stvar ulogu. Dakle, vrlo je važno iz koje sredine dete dolazi. Da li su roditelji obrazovani ili, čak nije ni to u pitanju, koliko zaista ulažu u svoju decu i koliko su svesni šta može njihovo dete, kako govori, kako se ponaša, kako komunicira prvo sa njima u kući, sa ostalima, koja su njegove interesovanja, ako ima bojanku, da li ima strpljenja. Jer znate, jedno je kreativni, tihi rad na času, a drugo je tišina zbog autoriteta. Moram da budem miran, ali sam potpuno pasivan. Dakle, mi se trudimo u školi da deca budu aktivna. Aktivna u smislu da postoji neki mir, da postoji neka disciplina, ali da dete razmišlja, da je kreativno, da radi. Zato vole likovno. Negde je tiho, ali je kreacija i mašta. Čini mi se negde da smo možda malo zapostavili tu dečiju maštu. O tome bi trebalo mnogo da se govori, o njihovim željama i sposobnostima".

Ona je objasnila i šta je najvažnije da roditelji nauče svoju decu pre nego što dođu na testiranje.

"Ono što je najvažnije, što bi roditelji trebalo da nauče svoju decu, to je komunikacija sa drugom decom i to je da ume da vodi računa o sebi. Vi imate decu koja znaju nepotrebne informacije, a mnogo njih ne zna da veže pertle. Mnogo njih ne zna da zakopča rajsferšlus. Mnogo njih ne zna svoju užinu da spakuje kako treba, da savije majicu. To su neke stvari koje je deca do sedam godina trebalo da nauče", kaže učiteljica, dodajući da budući prvaci ne moraju da znaju da čitaju ili pišu.

"Da li treba da znaju da čitaju ili da pišu? Ne. Zato kreću u prvi razred. Ko voli i želi, nije problem. Najmanji problem je da li dete ume da čita i piše. Mnogo veći je problem kako mi pripremamo dete. Da li sa radošću kreće u prvi razred, da je to jedan za njega veliki izazov, jedan novi svet, jedna nova stepenica u njegovom životu ili dete plašimo nekim stvarima i već kreće kao što je kod nas famozno kad ide kod lekara - hoću li me boleti, hoću li dobiti bocu... Zašto? Zato što je to slušalo".

Učiteljica je podvukla da priprema za prvi razred ne počinje od šest, šest i po godina, kako mnogi misle.

"Priprema za polazak u školu traje u stvari od kada dete prohoda i progovori. Jer kako ono gleda kako mi komuniciramo jedni između drugih i kako se njemu obraćamo, tako će se on sutra obraćati svom drugu. Ako je kroz igru, mama nešto radi i rekla donesi mi ili složi tamo, ostavi, postaje sastavni deo njegovog života. I njemu je potpuno normalno kada krene u školu da ume da stavi i okači svoj rančić na kukicu, da okači svoju jaknu, da stavi nešto, nikakav bauk", rekla je Gvero, dodajući na kraju da su "deca naše najveće blago".

BONUS VIDEO: