Kako da pomognete detetu koje se plaši povratka u školu? Evo šta su prave reči podrške

Na sam pomen povratka u školu i svim obavezama, većini đaka se javlja neprijatan osećaj u stomaku. Možda su uzbuđeni što će da vide drugare, upoznaju nove nastavnike i napreduju u razredu, ali sve ove promene takođe im donose mnogo briga.

Fizički simptomi

Ako vaše dete oseća bol ili druge uznemiravajuće simptome, prvo treba da posetite pedijatra kako biste isključili zdravstveno stanje koje treba da se leči rekao je Kejn. Međutim, uobičajeno je da se anksioznost dece manifestuje fizičkim simptomima. Kejn i još dva stručnjaka, licencirani profesionalni savetnik Činve Vilijams i terapeut Eli Harvud , spomenuli su da deca mogu da imaju:

• glavobolju
• bol u stomaku
• poremećaje spavanja (problemi da zaspe, buđenje tokom noći, noćne more ili noćni strahovi )
• promenu apetita
• probleme sa varenjem
• simptome poremećaja ponašanja

Promene u raspoloženju ili ponašanju takođe signaliziraju da se dete oseća anksiozno i, prema rečima ovih stručnjaka, ovo su znakovi:

• mrzovoljnost ili uznemirenost
• tantrumi
• zaboravljanje
• odugovlačenje
• teškoće fokusiranja ili koncentracije
• inat
• rasejanost
• istrajnost ili na drugi način opsednutost stvarima koje su beznačajne
• preterano vezivanje
• regresija u ponašanju, kao što je povratak na mokrenje u krevet ili sisanje palca

Moguće je da vaše dete zna šta oseća, ali i dalje nije sigurno zašto. Vilijamsova je ispričala kako je jedna majka koju je poznavala primetila da je njena ćerka „bila tiša, povučenija u poslednje dve nedelje i da je prekinula sve razgovore koji se odnose na predstojeću školsku godinu. Tokom  kupovine školske opreme, primetila je da se njena ćerka „kretala sporije“ i, kada su je pitali šta se dešava, rekla je da je „tužna, ali da ne zna zašto“.“

Deca koja doživljavaju anksioznost mogu da plaču, imaju emocionalne izlive ili izražavaju „preteranu zabrinutost ili strah“, kaže Vilijams.

Kako roditelji mogu da pomognu

Ono što ne želimo je da se pridružimo detetu u njegovoj anksioznosti. „Anksioznost je relativno zarazna, tako da je lako da postanemo uznemireni zbog anksioznosti našeg deteta. Njima je potrebno da budemo u stanju da sa saosećamo s njima, a da pritom ostanemo stabilni i regulisani, budemo podrška“, rekla je Harvud.

Imajte na umu da ovo nije isto što i potvrđivanje njihovih briga. Odgovor poput „Zvuči kao da imaš tremu od novih drugara“ šalje sasvim drugačiju poruku od „Sigurno se i oni osećaju isto, na kraju ćete da se družite na odmoru“.

Sigurno ne želite da „pojačate njihovu anksioznost ukazujući na sve užasne stvari koje bi mogle poći naopako“, kaže Harvud.

Umesto toga, rekla je, koristite uverljive izjave kao što su: „Znam da si zabrinut zbog polaska u školu, sve ti je novo i ne znaš kako ćeš se snaći ali tu sam da ti pomognem, pitaj sve što te zanima, zajedno ćemo naći rešenja.”

Postavljajte otvorena pitanja, poput „Šta misliš da će se dogoditi?“ i „Šta bi onda mogao da uradiš?“ da ohrabrite decu da otvore svoja pitanja i da im ponudite podršku. Bilo bi korisno napomenuti da brige oko povratka u školu nisu neuobičajene i da ih imaju i mnoga druga deca.

Vežbe disanja su alat koji deci pomaže u trenutku kada se osećaju uplašeno. „Brzo i plitko disanje je uobičajen fizički znak stresa i anksioznosti“, kaže Vilijams. Naterati ih da uspore disanje može im pomoći da se osećaju manje uplašeno. Vilijams je predložio da naučite svoje dete da polako broji do četiri dok udiše, a zatim da broji do šest dok izdiše.

Neka deca bi pomoglo da naprave listu zadataka za povratak u školu. „Za mlađu decu (7 do 9 godina), to bi mogla biti dnevna rutinska kontrolna lista svih obaveza kako bi bili sigurni da znaju korake da se pripreme za jutro. Starijoj deci (od 9 do 15 godina) to pomaže da organizuju svoje liste domaćih zadataka ili rasporede kako bi se oslobodili osećaja da ne znaju šta treba kada da urade“, kaže Harvud.

Deca se osećaju proaktivno i vežbaju samostalnost tako što će se sama pripremati, poput biranje odeće i pakovanja torbe za prvi dan.

Konačno, „podsetite decu da će za povratak u školu biti potrebno određeno prilagođavanje i za njih i za celu porodicu, da budu strpljivi sa sobom“, rekao je Vilijams.

Pogrešni koraci koje treba da izbegavate

Ako vaše dete izražava strah, anksioznost, ne želite da odbacite njihova osećanja govoreći im da njihove brige „nisu ništa strašno" ili „sve će biti dobro“. Komentari poput ovih „mogu da ponište njihove emocije i učine da se osećaju usamljeno“, kaže Kejn.

Takođe želite da izbegnete da ih poredite sa drugima, na primer: „ Tvoja sestra nije nervozna, a mlađa je“, kaže Vilijams.

Iako želite da budete podrška, pazite da ih ne „izbacite od mogućnosti rasta i napredovanja“, kaže Harvud. „Naša deca moraju da se suoče sa stvarima koje ih preplavljuju da bi mogla da ih prevaziđu, reše tu preopterećenost i vide da su sposobna.

Na primer, obično je najbolje da ne „rešite“ problem tako što ćete dozvoliti svom detetu da ostane kod kuće i izbegne školu. Umesto toga, mogli biste reći, “Znam da ti je teško, ali verujem u tebe i znam da možeš.”

BONUS VIDEO