POSLE POROĐAJA MOJE TELO SE RASPALO: Ispovest mame sa ulceroznim kolitisom

Jedan takav slučaj desio se i mami koja je prenela iskustvo kako joj se Kronova bolest koju je imala kao tinejdžerka ponovo aktivirala posle carskog reza, što je pokrenulo čitav ciklus vrlo teškog zdravstvenog stanja, koje ju je potpuno odvojilo od bebe i sve sreće koju je tada trebalo da doživi.

Počinjem da se osećam načeto. Grudi koje cure kao i sve ostalo: posteljina natopljena znojem, grčeviti bol, žestoko prskanje krvi u toaletu. Čak me i miris sopstvenog majčinog mleka tera da trčim u kupatilo. Odlučna sam da nastavim da izmlazam svoje grudi, beležeći sve manje količin mleka na svom telefonu: 40 ml leva dojka, 30 ml desna. Beba vrišti, nezadovoljna. Obećala sam da ću se pomiriti s tim ako dojenje ne uspe, ali sada je želja da ga sama nahranim žestoka, iracionalna, kao da moram da pobedim sve što me izjeda iznutra.

Majčinstvo me je učinilo nepouzdanom, ne osećam dobro sopstveno telo. Kada opisujem kako je sve krenulo loše pre nego što sam potražila pomoć, ljudi pretpostavljaju da sam pokušavala da budem nepobediva. Ali ja sam akutno svesna svog bola, samo nisam sigurna šta to znači. Javlja se sumnja da nisam dovoljno čvrsta za majčinstvo. Zbog nesanice, dojenja, veličanstvenog užasa rađanja.

Ne mogu da zakažem pregled kod lekara opšte prakse, plaćam da odem kod privatnog lekara, ljubaznog čoveka koji je penzionisan. Kažem da mislim da je porođaj ponovo aktivirao moju Kronovu bolest. Malo verovatno, kaže on. Carski rezovi čine creva lenjim. Prepisuje mi antibiotike koje odmah povratim. Vil, moj muž, me odveze do hitne pomoći, gde me doktor trijaže zove „dušo“, pita koliko je jak bol na skali od jedan do deset. Šest? Deset? Ne znam. Majčinstvo me je učinilo nepouzdanom da procenim svoje telo. Gotovo je olakšanje kada se jednog jutra, u delirijumu od bola, srušim. Sad barem nema nejasnoća, maglovito razmišljam. Dok me bolničari nose, beba počinje da plače, a moja mama ulazi unutra da mu promeni pelenu. Ne stižem da ga poljubim za rastanak.

Nakon što je kolonoskopija otkrila moju upaljenu unutrašnjost u svim detaljima, dijagnostikovan mi je teški ulcerozni kolitis. Kasnije će zaključiti da je moja tinejdžerska Kronova dijagnoza bila pogrešna. Moje samopouzdanje da ću se oporaviti u bolnici opada, narušeno dosadom od 30 odlazaka u toalet dnevno. Moram da ih zabeležim na dnevnom radnom listu, što je poniženje po sebi. Ipak, to izaziva zadovoljstvo štreberima kao što sam ja. Dodala sam razrađen sistem zvezdica da označim grčeve, bol, krv. Shvatam to veoma ozbiljno do dana kada ga predam i gledam kako ga sestra sa odeljenja baca pravo u kantu.

Odlučili smo da nije bezbedno unositi bebu u bolnicu, jer još nije vakcinisan. Dakle, kada mogu da ustanem, Vil ga dovodi na parking ili u baštu. Moje ruke su toliko slabe da se bojim da ga držim. Vil mi pokazuje nove tehnike prepovijanja koje ga je naučila njegova mama, video snimke njegovog oca kako kupa bebu. Nekih dana se mnogo smejemo. Drugim, naš razgovor je pažljiv, svako pokušava da sakrije svu našu tugu.

"Da li se beba već nasmešila?" - pitam. „Kako će mi nedostajati njegov prvi osmeh!“

Vil i beba žive u koferima između domova naših roditelja. Čekam noćno dojenje – ponoć, 3 ujutro, 6 ujutro – kada Vil pošalje pospane glasovne poruke, dok beba jede u pozadini. Trebalo bi da radimo ovo zajedno, delimo iscrpljenost i prljave pelene, magični haos svega toga. Niko od nas nije na pravom mestu. "Da li se već osmehnuo?" pitam. "Jako će mi faliti njegov prvi osmeh, nemoj mi reći kad se desi." Beba se brzo menja, uči o svetu negde gde ja nisam. Ovo je nepodnošljiva bol, kamen koji ne mogu da progutam.

Nijedan doktor nije mogao da mi kaže zašto je moje telo izgorelo zbog bebe. Ja sam požar bez počinioca. U odsustvu krivca, bacila sam se u krivicu. Šta da sam znala više o inflamatornoj bolesti creva? Šta da sam drugačije jela, drugačije se porodila, brže stigla u bolnicu? Da li su stvari mogle ispasti na neki drugi način?

U tišini kupatila, tuširam se i izbegavam pogled u ogledalu. Beba zadovoljno igra u svom dubku, nesvesna da ga svakog jutra vodim za moralnu podršku dok držim stomu, menjam kesu. Nikada me neće upoznati na drugi način osim na ovaj. Moram da se suočim sa svojim novim probušenim telom, još uvek umrljanim narandžastom bojom joda. Želim da naučim da gledam na sebe onako kako me moja beba gleda – sa nekomplikovanom, nekritičkom čistom ljubavlju.”

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO