Uvek treba imati nadu...

Ja sam  tri godine pokušavala da ostanem u drugom stanju, dala otkaz da ne bi bila na teretu nekom poslodavcu i eliminisala faktor stresa u ispitivanju steriliteta, i posle godinu dana postala mama slatke male devojčice - Aleksandre.

Prvu bebu smo dugo čekali i planirali i desila se posle tri godine ispitivanja steriliteta i dve veštačke insemenacije koje nisu uspele, prirodnim putem.

Drugu bebu smo želeli, ali ne tako brzo, mada prvi put u životu nisam želela da razmišljam o kontracepciji i planiranju porodice, opustila sam se i pustila da sudbina umeša svoje prste i ostala sam trudna kada je moja devojčica imala 6 meseci. Bilo mi je dosta naporno sa dve male bebe (razlika je 15 meseci), ali zadovoljsto je preveliko.

Ovo vam pišem iz razloga što verovatno ima puno žena koje su kao ja nekad maštale da imaju bar jedno dete da im poručim da uvek treba imati nadu. Nekad nisam verovala da ću biti mama. Godine su prolazile (1968.godište sam), prvo smo čekali uslove, pa da tata sazri za bebu, a onda se jednostavno nije dalo. Bila sam uporna i nisam ništa prepuštala slučaju. Raspitivala sam se od zvanične medicine do fitoterapeuta i navodnih iscelitelja. Sada su mom mužu i meni pune ruke posla, svako ima po jedno "svoje" dete.

Tretman porodilja....

Mislim da treba pisati i apelovati da se uslovi u porodilištima srede od nehigijenskih toaleta i kupatila do neljubaznog medicinskog osoblja. Oba puta sam se porodila u GAK "Narodni front" epiduralnom anestezijom i oduševljena sam stručnim timom koji je vodio oba moja porođaja. Ali posle porođaja dolazi onaj obavezni deo koji mora da se provede na odeljenju babinjara u beby frendly programu koji podržavam, ali ne na naš balkanski način.

Ima ljubaznog i profesionalnog osoblja, ali jako mali procenat, a ženama u postporođajnom periodu su pažnja i pomoć i te kako potrebni. Nema lepše činjenice od toga da je beba uz majku svo vreme posle porođaja, ali može li se uvesti kodeks ponašanja među medicinskim osobljem - babicama i pedijatrijskim sestrama, da na primer, postoji pravilo da se sve bebe presvlače, bez obzira da li je to majci prvo ili nekog drugo dete, da li majka zna da ga povije i da li je sestra raspoložena za posao taj dan.

Problem je što način povijanja bebe u porodilištu nije isti kao kod kuće. U porodilištu najčešće bebe povijaju "kao kiflu", a kad ima dovoljno benkica onda na drugi način. Mislim da je besmisleno učiti povijanje na taj način za samo par dana koliko se provede u porodilištu. Da li će pedijatrijska sestra poviti bebu ili će reći majci "pokazala sam vam jednom, sad je sami presvlačite", zavisi isključivo od pedijatrijske sestre, nema pravila.

Posle prvog porođaja sam bila zbunjena kad su mi doneli bebu, iako sam prošla školu roditeljstva u GAK Narodni front, za koju imam sve reči hvale i toplo je preporučujem svim trudnicama. Često sam svoju bebu nestručno povijala uz pomoć sapatnica iz sobe.

Posle drugog porođaja isti je problem bio. Ja sam tada bila iskusna majka koja je 6 meseci svoju bebu povijala širokim povijanjem, ali ne kao "kiflu" i to ne moram da učim za 3 dana koliko se provodi u porodilištu. Napominjem da ovo nije samo moj problem nego i komentar mnogih porodilja koje su prošle isti tretman. Žene su jako osetljive u tom postporođajnom periodu, bez obzira na težinu porođaja i zdravlje bebe, i netrebaju biti poligon za ispoljavanje ličnih frustracija zaposlenog osoblja. Ne kažem da je ovo pravilo, ali se često dešava i apelujmo da se iskoreni.

Takođe, pravila o dojenju variraju od jedne do druge babice, nema univerzalnog pravila. Jedna babica kaže: "Dojite jednu dojku 15 min pa prekinite i dajte detetu drugu". Dođe sledeća smena i druga kaže: "Jedan podoj, jedna dojka". Znam da postoje mnoge kontroverze u pedijatriji, ali može li se neka preporuka svetske zdravstvene organizacije uvesti kao pravilo bez obzira na starost babice - pedijatrijske sestre i neko njeno mišljenje, učenje u školi ili iskustvo? Nauka se menja pa moramo i mi pratiti novija dostignuća kad su nam već skinuli sankcije.  

Mislim da je vreme da se izbrišu mnogi tabui o porodilištima. Higijena nije na zavidnom nivou i to treba poboljšati dok se nešto ne desi. Mislimo unapred. Ako može toalet u pripremnom delu porodilišta pred porođaj da se drži čisto i uredno, zašto ne može takav toalet da bude i na odeljenju gde su sve žene sa otvorenim ranama?! Da se promene pločice i stave slavine koje rade treba para, a da se postojeći objekat drži čisto i uredno treba samo malo više rada higijenskog osoblja. Znam da nisu plaćeni, ali ko je u ovoj zemlji zadovoljan platom? Ja sam nepušač i veliki je problem što ne postoji neka prostorija za pušače u porodilištu, nego su prinuđeni da puše u toaletima, pa sad zamislite kako je kada  uđe nepušač u takvu prostoriju. Ne znam da li mi više smeta dim ili to što su pušači otvorili prozor da se izluftira, a ja trebam tu da se tuširam. Da li da pominjem i to što se u pripremnom delu pred porođaj jednim brijačem briju više žena ili da ne plašimo one koje još nisu rađale?

Deca i duvanski dim...

Ima li nade da zaštitimo decu od duvanskog dima? Može li se uvesti pravilo da restorani imaju deo za nepušače? Ali stvarno... Najgore mi je sada kad odem sa decom u igraonicu ili na dečiji rođendan, a ono roditelji zapušili kao u najgoroj kafani.

Pozdrav od mame Dragane Badžić!

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com