PORODILA SAM SE I U SRBIJI I U AMERICI: Mama petoro i babica nam je otkrila neočekivanu sličnost

 Teodora Uzelac rodom iz Šapca, za Yumamu prenela je svoje iskustvo trudnoće i porođaja, koje je čak tri puta vodila u Americi. S obzirom da se sa porodicom vratila u Srbiju, gde se i rađa najmlađe dvoje dece, a pogotovu na osnovu i svog stručnog iskustva porođajnog asistenta, prenosi sve sličnosti, razlike, kada je  odnos prema porodilji i bebi u pitanju.

Kada ste dobili prvo dete, kakvo je bilo iskustvo trudnoće porođaja?  Kako izgleda voditi trudnoću u Americi, porađati se tamo?

“Prvo dete sam rodila sa dvadeset godina. Kao jedinica oduvek i čini mi se zauvek, ću da patim zbog toga. Onog momenta kada sam shvatila da mi mama ipak neće roditi brata, odlučila sam da se ja jednom ostvarim u ulozi majke. Kada se danas setim tog perioda volim da kažem da sam bila puna neznanja. Verovala sam da je sve to normalno i prirodno stanje, da sam mlada, zdrava i da je sve u redu, što su i kontrole i pregledi u trudnoći pokazivali. Ipak, prošlo je četiri ciklusa dok konačno nismo videli taj pozitivan test na trudnoću i za mene su to najteži i najstresniji meseci u životu. Zato danas često mislim na žene i na parove koji godinama, iz meseca u mesec gledaju negativan test i nemaju podršku ni razumevanje.Moja profesionalna želja i cilj je taj da uvek budem ženi tu, kroz sva četiri njena stanja. Prvo stanje je menstrualni ciklus, drugo stanje trudnoća, treće stanje porođaj i četvrto stanje period babina, postpartuma. Želim da zagrlim sve žene i da ih razumem onda kada su najranjivije. Moja prva trudnoća mi je toliko donela radosti i uživanja da sam tada izjavila da želim da budem trudna ceo svoj život, i evo sada nakog petog porođaja ja i dalje stojim pri toj izjavi. Nisam imala mučnine, lepo sam spavala, i jedini problem kojeg se sećam je pojava gorušice u poslednjem trimestru."

Kontrole i pregledi u Americi

"Što se tiče kontrola u trudnoći, ja sam izabrala doktorku koja zna srpski jezik, jer mi je medicinska terminologija na engleskom bila apsolutno nepoznata. Osećala sam se sigurnije da pričam na svom jeziku i to mi je ulivalo poverenje. Ništa nisam pitala, jer zapravo ništa nisam ni znala. Da bi čovek mogao da postavi pitanje, prvo mora da zna nešto na tu temu, a ja sam se skroz prepustila, što smatram za svoju veliku grešku. Mamina rečenica tokom mog odrastanja “Kad porasteš sve će ti se samo reći” nikako nije bila pozitivna, i ne moramo da na teži način naučimo šta je to život. Lepo je pročitati knjigu, lepo je postaviti pitanje osobi koja je stručna.

Kontrole su na svake 4 nedelje, mislim da je tako i u Srbiji, nisam sigurna, jer ja nikada nisam vodila trudnoću po onom protokolu kako medicinski sistem Srbije zahteva, jer se više zalažem za prirodniji pristup trudnoći i trudnicama. Kada se uđe u 32. nedelju trudnoće onda su pregledi na 2 nedelje, a nakon 36. nedelje, to je svakih sedam dana. Pregled izgleda tako što je medicinska sestra obavila razgovor sa mnom, izmerila mi krvni pritisak i telesnu težinu, uzela sve potrebne podatke, postavila mi pitanja u zavisnosti u kojoj sam nedelji trudnoće tog trena. To se sve dešava u ordinaciji gde smo samo medicinska sestra i ja, i privatnost pacijenata je zagarantovana. Nakon toga ja idem u drugu ordinaciju, gde čekam babicu (u Americi babice vode trudnoću, retko kada se pojavljuju ginekolozi, osim ako nije neka patologija u pitanju, onda se zahteva određeni lekar, i određena specijalizacija). Ako je potreban vaginalni pregled, sestra mi to naglasi da se spremim za takav pregled, gde dobijam čist čaršaf sa kojim se pokrijem dok ne dođe samo vreme pregleda. Mnogo znači takav pristup ženi, jer čuva njenu intimu, dostojanstvo i osećaj prijatnosti. U Srbiji sam videla da žene uglavnom gole razgovaraju sa doktorima, što je jako neugodno. Možda bi ta žena imala dodatno pitanje i rekla nešto od velike važnosti, ali njoj se žuri da se što pre obuče, i tu se gubi neki kvalitet u radu.

Babica pogleda onu dokumentaciju koju joj je setra pre toga spremila, obavi kratak razgovor sa mnom, izmeri visinu materice i fetalnim doplerom pronađe otkucaje bebinog srca. Vaginalni pregled se ne radi pre 38. nedelje trudnoće, čak i tada žena može da odbije taj pregled ako joj je neprijatno.”

Porođaj sa epiduralom i bez njega

“Porođaj je započeo pucanjem vodenjaka, bez ikakvih bolova i kontrakcija. Moja greška je ta, da sam odmah otišla u porodilište. Bila sam povezana na indukciju, na infuziju, aparat za merenje krvnog pritiska, CTG aparat i tako dvanaest sati. Moje mišljenje je to da je taj medicinski pristup porođaju isti i u Americi, a i u Srbiji. Postoji ta procedura koju medicinski radnici moraju da ispoštuju, ono što su naučili tokom školovanja. Razlika je ta što su uslovi, higijena, hrana, i osećaj privatnosti na mnogo većem nivou u Americi. Kada je prošlo dvanaest sati, porođaj nije išao u očekivanom pravcu, ja sam dobila veću i jaču dozu indukcije, koja u meni budi želju za epiduralnom anestezijom.”

Dva sata sam imala jake bolove i jedino čega se sećam je babica koja na svaki čas ulazi u sobu i pita me da li želim epidural. Moja odluka tokom trudnoće je bila da ne želim anesteziju, jer ja generalno dobro podnosim bol, ali kada sam se našla u takvoj situaciji, jedino rešenje je bilo to da mi se smanji osećaj bola. U 11 sati dobijam epidural, gde je moj grlić materice bio otvoren samo dva centimetra, nakon 14 sati porođaja. Pet sata kasnije ja sam bila otvorena 10 centimetara i bila sam spremna da izguram svoje prvo dete. U 16 časova je krenula faza guranja, u 16:12 se rodio moj prvi dečak. Nisam sečena, nije mi rađena epiziotomija. U Americi se to ne praktikuje ni ženama koje rađaju po prvi put, a i svetska zdravstevena organizacija nalaže da se ne izvodi rutinsko sečenje vagine, i ta praksa se sprovodi u porodilištima Amerika.

U istoj sobi u kojoj sam prošla prvu fazu porođaja i period kontrakcija, u toj sobi sam se i porodila, i ostala u njoj naredna dva dana. Prvi put sam ustala iz kreveta nakon 5 sati, i imala sam pomoć i podršku dve sestre, koje su me držale, koje su mi pomogle da se istuširam, koje si mi menjale higijenske uloške, koje su mi dale takvu podršku za rađanje, i ohrabrile me da će period oporavka da prođe brzo, i da ću za dva meseca da poželim novu trudnoću. Tako je i bilo."

Kakvi su vam bili ostali porođaji, trudnoće? Da li ste uvek znali da ćete imati veliku porodicu?

"Zavisi šta ko smatra velikom porodicom. Kada smo se upoznali moj suprug je rekao: “najmanje troje”, ja sam na to dodala: “četvoro”, i danas smo roditelji petoro dece. Ostala sam trudna svega šest meseci nakon prvog porođaja, i tu trudnoću pamtim po tome da sam bila zabrinuta kako ću sa dve bebe. Imala sam i strah od indukcije i sećanje na te bolove. Tako da kada je krenuo drugi porođaj ja sam samo pričala “epidural, epidural, želim epidural”. Smatram da se nisam dovoljno oporavila od prvog porođaja, ali želja da rodim drugo dete je bila veća od svega. Nada se rodila četiri nedelje ranije, i ona je dete koje diktira svoja pravila i svoj tajiming. Došla je na ovaj svet baš onda kada to njoj odgovara. Hvala Bogu, nakon porođaja sam se brzo oporavila, i nega i briga oko dve bebe nije bila zahtevna. Najlakše mi je pala ta razlika od 14 meseci između dece, i pričala sam kako je to idealna razlika, ali danas kad imaju 8 i 7 godina, ne mislim tako. Od perioda velike ljubavi i povezanosti između njih dvoje, došao je period velikog rivalstva i konkurencije.

Sa trećom trudnoćom sam ja bila zrelija, sigurnija, svesna sebe i svojih mogućnosti, a takođe sam se detaljno spremala za porođaj. Zahvaljujući tom iskustvu ja sam danas tu gde jesam u profesionalnom smislu. Tada biram doktorku po onome koliko je stručna, a ne po tome da li zna srpski jezik, jer i moje iskustvo je dosta veće i savladala sam sve vezano za reprodukciju. Čitam knjige na engleskom jeziku na temu trudnoće i porođaja kod kuće, i to sa velikim zadovoljstvom. Javlja mi se želja za porođajem kod kuće, ali tadašnja finansijska situacija nam to ne dozvoljava, jer je, ako se dobor sećam bilo potrebno izdvojiti oko 5 hiljada dolara za takav porođaj. Odlazimo u porodilište, nakon pet sati ja dobijam svoju bebu na grudi i kažem mužu: “Ja želim još deset puta ovako!”

Četvrti porođaj je bio skoro bezbolan

“Prirodni porođaj ne može da se uporedi sa indukcijom. Ja sam svoj četvrti porođaj doživela kao da je bio bezbolan, samo zato što sam imala sećanje na tu jaku i nepodnošljivu bol prilikom indukcije, da mi je onda prirodni sled kontrakcija delovao apsolutno bezbolno. Da se razumemo, moj četvrti porđaj jeste bio bolan, ali ja to tako nisam videla.”

Prvo troje dece ste podizali u Americi - po čemu se najviše razlikuje briga, nega o bebama, mališanima tamo? Kakav tretman imaju trudnice, porodilje? Kakav je odnos prema dojenju?

“Najviše sam zadovoljna što je u Americi privatnost pacijenta prioritet. Dok kod nas to nije slučaj, posebno ako odete u letnjim mesecima u dom zdravlja na ginekološki pregled, pa u nedostatku klime medicinsko osoblje drži sva vrata otvorena, i cela čekaonica čuje kada je meni bio prvi dan poslednje menstruacije. Smatram ovo za jedan vid akušerksog nasilja. Možda Srbija nije u mogućnosti da isprati životni standar jedne zemlje kao što je Amerika ali privatnost, poverenje i osećaj sigurnosti zdravstvena ustanova može i mora da nam priušti.

U porodilištu u Americi ne postoji pedijatrijski deo koji svakodnevno brine o bebi, nego je mama sama sa bebom u sobi, sama presvlači bebu. Naravno, ako joj je potrebna pomoć, tu je neko da pomogne, ali samo da pomogne, mama je ta koja mora i može sama. Mama je ta koja zna najbolje za svoju bebu. Nikada mi nije bila upućena rečenica iz koje bih mogla da izvučem zaključak da sam loša majka, nego suprotno. Dosta vode računa o psihičkom stanju porodilje i akcenat je da mami bude dobro, a kada je mami dobro, beba će da dobije samo najbolje od takve majke.”

Nedavno ste dobili bebu, kako se osećate u postpartumu? Šta biste savetovali drugim mamama? Ko vam je najveća podrška i pomoć?

“Da, Vida danas ima pet meseci, i period postpartuma je za mene najteži period. Moj savet je da za taj period treba najveća priprema. Uglavnom se žene brinu za porođaj i akcenat stavljaju na to, ali porođaj može da traje od 2 sata do 72 sata, a period babina traje 40 dana. Dobra organizacija, ko kuva, ko pere veš, ko vodi decu u školu, i najvažnije od svega da žena zna da traži pomoć, i da prihvati pomoć kada joj se ona nudi. Postoji i onaj savet “spavaj kada beba spava” ja slušam taj savet. Prva dva meseca nakon porođaja je najvažnije da sam uz bebu, da dojim i da se lepo oporavim od porođaja. Zdravlje žene zavisi najviše od toga kako se ona ponaša u periodu postpartuma.”

Dojenje i dohrana

“Ne postoji dohrana u porodilištuu Americi, osim ako majka izričito ne želi da doji. Savetnice za laktaciju su prisutne, (postoji čak i časovi koje majka nakon izlaska iz porodilišta može da posećuje sa bebom, ako oseti da ima problem sa dojenjem, ili joj jednostavno treba podrška) obavlja se razgovor sa ženom, nudi se pumpa i mogućnost da se beba hrani majčinim mlekom na flašicu, ali i ako je dalje majka ne želi da podstakne laktaciju, u tim slučajevima stručno osoblje proceni da zbog psihičkog stanja porodilje je najbolje da se dete hrani na dohranu.”

Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.

(Yumama/J.D.)

BONUS VIDEO