Roditelji se često nalaze u dilemi kada njihov mališan pokaže određene sposobnosti koje nisu karakteristične za njegov uzrast. Da li je dete nadareno kada nauči rano da svira klavir, ili kada lako barata matematičkim pojmovima? I da li takvu specifičnu obdarenost treba podsticati, ili je ostaviti da se sama razvija?

Inteligencija i nasleđe

Najveći broj psihologa se slaže da nasleđe određuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, a da sredina i socijalni uslovi utiču na dostizanje krajnjih mogućnosti. Kao potvrdu svog shvatanja o odnosu nasleđa i sredine na razvoj inteligencije, pristalice nativističkog (naslednog) gledišta navode rezultate genetičkih ispitivanja koji ukazuju na visoku povezanost između stepena inteligencije i blizine krvnog srodstva. Genetička ispitivanja pokazuju da je inteligencija identičnih blizanaca u izuzetno visokoj korelaciji. Podudaranje između onih koji nisu u srodstvu i rasli su odvojeno, ne postoji. Identični blizanci koji su rasli odvojeno, u različitim uslovima, imaju ipak nešto nižu korelaciju, oko 0.85.

Postoji mogućnost da roditelji natprosečno inteligentne dece budu prosečne inteligencije, kao i da natprosečno inteligentni roditelji imaju decu prosečne inteligencije, ali se to nikako ne može smatrati pravilom.

Okruženje i inteligencija

Veliki broj eksperata koji se bavi ovom oblašću smatra da uticaji nasleđa i sredine stoje u odnosu 8:2. U određenoj kulturi se genetskim kodom iz generacije u generaciju prenosi određena intelektualna orijentacija pa se, na primer, u kulturi belaca favorizuju sposobnosti koje su u domenu leve hemisfere (verbalne intelektualne funkcije i sl.), a u kulturi crnaca se veći značaj pridaje sposobnostima koje su u domenu desne hemisfere (manipulativne, muzičke i sl.).

Uticaj socijalne sredine je najveći kada je u pitanju sposobnost razumevanja i snalaženja u socijalnim situacijama.

Povezane vestiRazvoj, zdravlje i …20 jednostavnih načina da poboljšate inteligenciju svoje bebe

Promena inteligencije

Što je intelektualna funkcija manje zavisna od kulture i socijalnih uslova, njen razvoj je brži, brže dostiže plafon i brže počinje da opada. Tako asocijativno, a posebno vizuelno pamćenje, fleksibilnost mišljenja i sposobnost brzog rešavanja problema rastu samo do 14 - 15. godine, i već posle dvadesete počinju da opadaju (ove funkcije su najbliže onom što se pretpostavlja da je fluidna, odnosno biološki data inteligencija). Sa druge strane, one funkcije koje su u velikoj zavisnosti od obrazovanja i iskustva (na primer, verbalne sposobnosti) pokazuju znatno dužu tendenciju porasta i ne opadaju gotovo do kraja života (izuzetak su patološki slučajevi).

Prema istrazivanjima nekih eksperata inteligencija se razvija do dvadeset i četvrte godine, a već od tridesete počinje da opada, u početku sporo, a posle pedesete, sve brže.

Inteligencija i uspeh u životu

Iako bi se moglo pomisliti da visoka inteligencija omogućava uspeh u društvu, mnogi drugi činioci koji utiču na društveni uspeh čine takvo predviđanje nepouzdanim. Mehanizmi pretvaranja intelektualne sposobnosti u društveni uspeh nisu u potpunosti razjašnjeni.

Tako, na primer, postoji čvrsta veza između uspeha u osnovnoj školi i inteligencije, ali nakon toga nije više moguće predvideti uspeh pojedinaca na osnovu inteligencije.

Uticaj roditelja

Roditelji svakako imaju mogućnost da obezbede što stimulativniju sredinu za razvoj svog deteta jer porodica predstavlja osnovnu i najplodotvorniju sredinu za razvoj dečjeg samopouzdanja i samopoštovanja, a to su svojstva ličnosti bez kojih nema dugoročnijeg uspeha, ma koliko veliki bili nečiji intelektualni potencijali. 

Nasuprot široko raširenom uverenju da "stimulativna sredina" podrazumeva da roditelji izdvajaju mnogo para, možemo reći da to nije tačno. Ukoliko su roditelji dovoljno motivisani, otkriće da postoje brojni, potpuno besplatni podsticaji, ali svi oni zahtevaju lično angažovanje i vreme koje se provodi sa detetom.

Emocionalna inteligencija

Danas gotovo svakodnevno nailazimo na decu za koju bi mogli da kažemo da su agresivna prema drugoj deci ili da lako odustaju od zadataka koje ne mogu da reše, iskazuju  nepoštivanje prema drugima i slično. Njihov problem nije u tome što nisu inteligentna već što nisu razvila emocionalne veštine koje su nužne za uspeh u raznim životnim situacijama: izražavanje i prihvatanje sopstvenih osećanja, samokontrole, društvenosti, sposobnosti rešavanja problema u saradnji sa drugima, upornost, ljubaznost, poštovanje i empatija.

Ono što oni nisu razvili naziva se - emocionalna inteligencija. To je veština koja je ključna za uspeh u različitim životnim situacijama.

Kako se meri inteligencija? 

Količnik inteligencije (IQ - inteligence quotient) je mera koja definiše relativnu bistrinu ili intelektualne mogućnosti jedne osobe. IQ je dat rođenjem i tokom života se ne menja. On  predstavlja odnos između rezulata koji ispitanik postiže na testu inteligencije i rezultata koji postiže prosečna osoba iste starosti na istom testu, i  pod istim uslovima.

Iako je IQ najbolja pojedinačna mera inteligencije, nije ni jedina, ni potpuna. Inteligencija je, kao i ličnost, isuviše komplikovana celina da bi mogla da se definiše samo jednim brojem. Inteligencija je funkcija i drugih faktora, a ne samo intelektualne sposobnosti. Da je ovo tačno znamo iz prakse, jer se osobe koje imaju isti IQ mogu znatno razlikovati. Drugi faktori - motivacija, emocionalna stabilnost, upornost, nisu uvek merljivi, niti ih je uvek jednostavno jasno izdvojiti, ali se moraju uzeti u obzir u konkretnim situacijama.

Kod većine testova kao donja granica tzv. prosečne inteligencije uzima se IQ=90, a ukupan broj prosečno inteligentnih u populaciji se kreće oko 50%. Procentni udeo bistrih je 13, 60, superiornih 2, 14, a veoma superiornih 0, 13 %."

Zapratite nas i na Instagramu!