"Sine, nema žene koja se nije isplakala nad svojim grudima": Ispovest majke koju je grizla savest

Jedna od najvećih zabluda koju sam imala tokom trudnoće jeste da dojenje dođe prirodno i lako. Uprkos tome, ipak sam išla na razne edukacije i radionice, ali teorija je nula kada vam u naručje daju gladnu bebu koju treba da nahranite. Tada sam shvatila da ovde ne vredi biti štreber.

Rekla sam pedijatru u viziti da nema mleka, a on se našalio: "Pa šta, nek muž kupi kravu." Rekao je posle: "Ne brini, krenuće." I krenulo je pomalo, čuveni žuti kolostrum koga zovu "prirodna vakcina". Kada sam došla kući sa strašnim ragadama, ubrzo je stigla i patronažna sestra. Htela je da mi pokaže kako da se izmlazam, a svaki stisak njene ruke izazivao je toliko strašan bol, ostavljao modrice, kao žiletom da vam neko seče bradavice. Rekla je: "Mleka ima, ali dete ima blagu žuticu, dajte mu dohranu da bi izbacio kroz stolicu višak bilirubina. Inače, može da završi na infuziji."

Kasnije sam saznala da nije bila u pravu. Ali nema većeg straha od straha roditelja koji su dugo čekali dete - oni broje svojoj bebi i trepavice, pričam iz svog iskustva. Tada je krenula borba zvana kombinacija dohrana plus dojenje. U međuvremenu me pozvala moja majka koja se borila sa strašnim mastitisom i rekla moraš ručno da se izmlazaš inače slede temperatura i stvoriće se upala.

Svako izmlazanje je za mene bilo strašno mučenje,toliko da sam znala da vrištim od bola, a suze su same tekle. Pozvala sam baku da pitam za savet, a ona je rekla: "Sine, nema majke koja se nije isplakala nad svojim grudima, to tako mora." To me je slomilo, nisam više mogla da trpim bol, a toliko sam bila slomljena da mi je muž savetovao da odustanem od dojenja. Za mene to nije bila opcija.

Pozvala sam drugu patronažnu sestru koja mi je objasnila da to ne treba toliko da boli, pokazala hvat, rekla da mažem ragade svojim mlekom pored lanolina, da budu sve više na vazduhu i kako da se izmlazam pumpicom. Ipak, ostao je jedan od glavnih protivnika dojenja - dohrana. Beba se sve više navikavala na flašicu, na dojci bi se više uspavljivala zbog žutice. Dohrana je uzimala prednost. Kako je žutica nestala, ostala je navika dohrane, a dojenje je nekako otišlo u drugi plan. Beba bi se posle par cugića bunila što mleko ne lije.

Upornost mi je jača strana, ali kada se beba razbesni i rasplače, osećate se nemoćno i onda je flašica postala glavna opcija. Bradavice koje je beba izgrizla su se oporavile, ali onda je počela da grize savest. Nisam krivila ni neposvećenost sestara u porodilištu kada je reč od dojenju, ni pogrešne savete okruženja, ni patronažnu koja me bolno izmlazala i ulila strah - krivila sam sebe. Slušala sam razne savetnike i stručnjake za dojenje. Mnoge koji kažu: "Ako ne dojiš, brisaćeš detetu nos celo detinjstvo koliko će mu biti loš imunitet." Razne osude na različitim mamećim grupama postale su moja glavna okupacija, a u glavi je odzvanjalo: "Nisi dobra mama ako beba samo ne doji!"

Mleko se smanjilo, a onda sam počela sa raznim čajevima, hranom za koju sam čula da podstiče laktaciju, suplementima, a pored razočaranja, dobila sam od toga i kilograme viška. Dok su neke drugarice govorile kako ne razumeju i da je njima mleko samo teklo, druge su me hrabrile i šalile se: "Šta god da sad jede, kada krene u vrtić prehladiće se" ; "Bez obzira da li je na formuli ili doji, za par godina ćeš ga uhvatiti kako sa poda jede pomfrit iz Meka"...

Onda sam pronašla taktiku kako da podstaknem moje mleko, počela sam sa izmlazavanjem električnom pumpicom i polako je počelo da daje rezultate - smanjena je dohrana, a beba doji i pije mamino mleko na flašicu. Bila sam srećna što sada više pije moje mleko, a onda mi je pedijatar na kontroli rekao: "Zašto se izmlazate, mučite sebe. Dajte neka doji, pa koliko ima da ima. Dete doji dva meseca, pa i da stane mleko nije smak sveta."

U dubini duše sam očekivala pohvalu, moram priznati, ali dobila sam obeshrabrenje. Ovoga puta nisam slušala ni mamu, ni baku, ni drugarice, sada sam poslušala sebe. Nastavila sam sa izmlazanjem i davala bebi da doji češće. Kada je napunio 3 meseca, postao je jači i bolje je vukao. Sada moja beba samo doji, a ja sam shvatila šta me je najviše sabotiralo - osećaj griže savesti i nepoverenje da sam sasvim ok mama.

Primetila sam da su mnoge mame sklone da same sebe urinišu mislima - nisam dovoljno dobra. Bez obzira da li dojim ili hranim bebu na flašicu, moja najveća želja i misija jeste da podignem zdravo i srećno dete. A slušajući osude drugih, komentare i plakanjem, zapravo samo sebe udaljavam od tog cilja.

Srećna mama jednako je srećna beba i to je najvažnije.

To što se često preispitujemo da li smo mogle bolje, to samo pokazuje da smo najbolje. Biti roditelj prvog deteta zaista je "kao da ste sa Marsa pali". Ali dovoljno je da usmerimo tu količinu ljubavi ka tom malom biću i onda sve nekako krene lakše i shvatimo da je slušanje maminog instinkta mnogo važnije od svih saveta i komentara.

I da - ne moramo da plačemo nad dojkama od bola, kako kaže moja baka i generacije mnogih žena, samo treba više da se edukujemo i pratimo svoje i srce svoje bebe. Dovoljno je da pustimo ljubav da raste i sa njom će rasti i naši mališani bez obzira koje mleko pili. Živele, drage mame!

BONUS VIDEO: