'Na porođaju je kao na ispitu, neko super prođe, a neko se namuči': Priča mame Katarine iz Niša

Neverovatno je bilo kako se dobro pogodilo. Sredili smo stan, ja sam počela da radim, kada sam saznala da sam trudna.

Tokom trudnoće se nisam puno ugojila, nekih desetak kilograma, jer sam stalno bila aktivna i u pokretu. Celo leto sam provela šetajući se po gradu, družeći se sa prijateljima. Svi smo se uželeli društva posle lock down-a.

Prvi pregled u terminu je pokazao da je sve u redu, ali da neću uskoro da se porodim. Beba je još bila visoko.

Nadalje se isto nastavilo, svakog dana sam iščekivala, ali se ništa nije događalo. Beba se nije dala, bilo joj je lepo i nije htela da izađe. Iako tokom trudnoće, osim početnih mučnina, nikakvih tegoba nisam osećala, sad je situacija krenula da se menja. Osećala sam se teško i tromo, više mi nijedan položaj spavanja nije odgovarao i jedva sam čekala da se porodim. Međutim ništa.

Već oko 06.09. sam počela da se pitam zašto beba ne krene već jednom, da li je sve u redu. Porođaj je prirodno krenuo 11.09, deset dana nakon termina. Prve bolove sam osetila oko pola 5 izjutra i preplavilo me je olakšanje. Jeste bolelo, ali to je značilo da je beba krenula i da ću je uskoro upoznati.

Moj porođaj je trajao od pola 5 ujutru do pola dva ujutru narednog dana. Bio je to jedan jako dug dan. Pošto sam insistirala na prirodnom porođaju, indukciju su mi tek oko 20h uveče uključili, a vodenjak su mi probušili oko 21.30h. Vreme je prolazilo, o bolu da i ne govorim, ali beba prosto nije htela da se spusti u porođajni kanal. Bila sam premorena, gladna, počela sam da molim za anesteziju, ali nisu mogli da mi je daju, jer nisam imala skrining. Skoro tri puta sam ustala od porođajnog stola sa rečima da idem sama da se porodim ili da nađem nekog carski da me porodi, jer neću moći da izdržim do kraja.

Međutim, babica Ana me je uporno vraćala i smirivala, ubeđivala da je prirodno mnogo bolje i da ću joj biti zahvalna. Nisam joj verovala. A onda je njen optimizam opao i videla sam zabrinutost na njenom licu. Voda je pozelenela i beba je bila ugrožena. A i dalje je bila visoko. Ne mogu da opišem tu transformaciju u meni. Odjednom taj žar, ta borba. Bol je postao zanemaren, a meni je samo beba bila u glavi.

Krenula sam na silu da se napinjem i samo sam ponavljala u sebi, da je spustim, da je spustim, što pre, što pre. Za 15 minuta je bila u porođajnom kanalu, još 20 minuta i beba je bila napolju. Prosto je samo izletela i sve je utihnulo, bol je prestao, kao da ga nije ni bilo. Srce mi je stalo dok su je intubirali, i onda je sama zaplakala. Najlepši zvuk na svetu. Kad mi je konačno bila u naručju, prva misao mi je bila kako je lepa. Iako je moja devojčica morala prvo u inkubator, bila je u redu, sve je bilo u redu.

Ušivanje je prošlo veselo, doktor je bio mlad, tako da sam mu pričala o večeri kada sam upoznala svog verenika. Bilo mi je lakše tako, da ne mislim o tome šta radi. Kad su me pitali kako ću da je nazovem, odgovor je bio jednostavan. Ana.

Hvala puno doktoru i babicama, koji su bili tu za mene. Prirodni porođaj je ipak najvećim delom na ženi, ali znači svaka podrška. Što kaže jedna moja drugarica, na porođaju je kao na ispitu, neko super prođe, a neko se namuči. Moja poruka budućim porodiljama je da je porođaj nepredvidiv, i uz najbolju uslugu može mnogo toga da krene naopako. Zato se svodi na vas i na vašu borbu da iznesete to do kraja. Koliko god bilo bolno, teško, neprijatno, sve prođe onog trenutka kada vidite svoje dete. A taj trenutak nema cenu.

Pročitajte i...

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.