Mama Tamara o problemima prilikom dojenja: 'Plakale smo u tandemu moja ćerka i ja'

Povodom Nacionalne nedelje dojenja, koja se ove godine obeležava od 30. septembra do 7. oktobra, pozvali smo mame da sa nama podele svoja iskustva u vezi sa ishranom beba. 

- Moja gospođica beba nedavno je proslavila prvi rođendan i još uvek sisa. Nemam u planu da u skorije vreme izbacimo podoj.

Šta je bio najveći izazov i kako ste se izborili sa njim?

- Posle mesec i po dana, počela je da odbija dojku, a ispostavilo se da ne želi nijednu formulu, niti moje mleko kada joj se ponudi u flašici. Htela je da ručka samo kad je dojim u polusnu, a što je bila veća to je - naravno - sve manje spavala, što je značilo da slušamo puno bele buke, ljuljuškamo se na svaka tri sata i ponekad plačemo u tandemu. Nijedan savet nije pomogao iako sam se obratila brojnim pedijatrima i iskusnijim mamama, ovo je jedini način koji je prihvatila. Posle desetog meseca počela je da sisa normalno, ali je ostala misterija šta joj je smetalo.

Kako ste se psihički nosili sa tim problemima?

- Teško. Bilo je dana kad nije htela ni da vidi dojku dok ne padne mrak, pa sam morala da pokušavam iznova i iznova i nosim se s tim da je moje dete gladno, potpuno praznog stomaka dok meni mleko neprestano nadolazi. Srećom, normalno je napredovala, pa sam brzo uvidela da ovakav način dojenja ipak daje rezultate i to mi je dalo snagu da ne odustajem. To je bilo najtežih i najnapornijih osam i po meseci u mom životu, ali i najlepših. Svaki put sam strahovala da je to poslednji put da sisa i bila zahvalna na svakoj sekundi. Bilo je toliko predivnog oksitocina da sam odmah zaboravljala muke.

Čija vam je podrška najviše značila?

- Koliko god podrške pružali partner, majka i prijateljice, u trenutku kad me dete gura, plače i zabacuje glavu iako sam svesna da je gladno tu smo ipak samo ona i ja. Mislim da, iako je podrška bitna, u tim trenucima svaka mama mora da potraži snagu u sebi i pokuša da čita signale koje beba šalje bez toga da, da se tako izrazim, shvati odbijanje lično. Izašla bih da se isplačem jer me odbija, da, plakala sam i vrištala na sav glas, a onda bih se, kad se saberem, vratila nasmejana, mazila je, ljuljuškala, pevala, pokušavala da utvrdim koji položaj joj najviše odgovara, koja pesma, kakav ritam njihanja... Jer je to nešto što mora da se uradi. Beba prosto mora da jede, a jedini način da se to desi jeste ako je mama smirena i strpljiva.

Šta biste poručili ženama koje se pripremaju za dojenje?

- Poručila bih im da, ako imaju mleka i beba u prvim nedeljama sisa normalno, ne odustaju ako dođe do problema kakve sam ja imala. Taj period je bio težak, to je tačno, ali teško da ću iskusiti veću sreću od trenutka kad držim dete u naručju, sito, nasmejano, dok me gleda u oči i potpuno se razumemo iako ne ume da kaže kako se oseća. Jer se osećamo isto. A ja osećam takvu sreću da se plašim da ću odlebdeti kao balon.

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.