Mnogo pre Sarinog rođenja sam se informisala, ne samo o značaju prirodne ishrane, već i o pravilnom dojenju, o ritmu podoja, pa i o prevazilaženju eventualnih problema koji bi mogli da prate taj proces, naročito na početku.

Sara je vešto prihvatila svoj prvi podoj. Mene je to ispunilo divnim osećajem blaženstva i sreće, jer sam znala da je moje mleko najbolje za njen rast i razvoj. Uz par saveta i pomoć, dežurna sestra u porodilištu me je ohrabrila, procenivši da moje nevelike grudi neće biti smetnja za uspešno dojenje.

Na rođenju, Sara je imala 2.800 grama, a pri izlasku dvesta grama manje. To me je mnogo zabrinulo, jer su mi rekli da bebe prvih dana obično izgube od pedeset do sto grama. Pitala sam se da li je moje mleko

Znala sam da je svaka kap majčinog mleka dragocena, tako da nisam prekidala sa dojenjem, već sam Saru dohranjivala uvek posla podoja

dobro i hranljivo, kao i da li ga ima dovoljno. Sa redovnim ritmom podoja, na dva do tri sata, držeći Saru na jednoj, a zatim na drugoj dojci - kako su nam objasnili u porodilištu, želela sam da nastavim i kod kuće, ali mi to nije polazilo za rukom: ubrzo posle podoja, Sara je plakala, i ja sam je svakog časa stavljala na grudi. Na sreću, nisam imala nikakav problem ni sa bradavicama, ni sa dojkama. Trudila sam se da pijem što više tečnosti i vodila  računa o svojoj ishrani. Jela sam uglavnom namirnice koje doprinose da mleko bude što kvalitetnije, i redovno se izmlazala.

Potrajalo je to dvadesetak dana. A onda sam pozvala patronažnu sestru, koja me je i prvih dana posećivala, da proverimo zbog čega moja Sara plače i posle podoja. Utvrdile smo da joj je potrebno više mleka nego što sam ga imala, i da je neophodna dohrana. To mi je palo mnogo teško, ali nisam imala izbora, pa sam poslušala savet iskusne patronažne sestre. Znala sam da je svaka kap majčinog mleka dragocena, tako da nisam prekidala sa dojenjem, već sam Saru dohranjivala uvek posla podoja. Uvođenjem dopunske ishrane, prestao je i Sarin plač. Konačno je bila sita, i tada je mogla da odspava po dva i po sata. A ja sam se našla u čudu i pitala se šta se to dogodilo sa mojim mlekom.

Sara sada ima devet meseci i lepo napreduje. Posle ovog iskustva, mislim da je "sve u našoj glavi" - da mnogi procesi, pa i dojenje, zavise od toga šta razmišljamo i kako se osećamo. Ako je već tako, ubeđena sam da je moja, dobro započeta laktacija, ugrožena još u porodilištu, onog trenutka kada mi je saopšteno da Sara ima hemangiom (crvenilo) na guzi. E, to me je preseklo! Kao i prejaka želja da moje prvo dete, rođeno sa malom težinom, što pre i što više napreduje!

Mirjana Šćepanović i ćerka Sara