Iskustvo mame Marije iz Pariza: Porođaj na nemuštom jeziku

Stigla sam u Pariz polovinom oktobra 2005. godine, na zakazano venčanje, i to u drugom mesecu trudnoće, a ostala sam u kontinuitetu četiri godine. Tada nisam znala kako će situacija da se razvija, niti gde ću da vodim trudnoću i da se porodim. Bez ikakvog znanja francuskog, i bez ikakvog iskustva što se tiče trudnoće, "uplovila" sam u zdravstveni sistem Zapadne Evrope.

S obzirom da sve ovo nisam znala, moja priča je izgledala malo drugačije. Pored bolnica, postoje i klinike, koje su manjeg kapaciteta. One, navodno, nisu tako sigurne kada su u pitanju bilo kakve komplikacije. No, ja nisam imala drugog izbora, morala sam negde da se prijavim. Bez mnogo razmišljanja, izabrali smo kliniku o kojoj smo dobili informacije. Ispostavilo se da je klinika super izbor za nekog ko je u mojoj situaciji, to jest da je u njoj broj trudnica manji - pa vam se, samim tim, i osoblje više posvećuje.

Pregledi i priprema

Pošto smo se moj muž Slobodan i ja našli sami i trudni bez ikakvog iskustva, odlučili smo da prihvatimo sve što nam se nudi prilikom vođenja trudnoće. Tako smo se prijavili na časove za pripremu porođaja, koji su se održavali u klinici. Odlazili smo zajedno na časove, na kojima je uglavnom bio jedini prisutan tata, pored šest-sedam trudnica. Međutim, on je aktivno učestvovao u svim pripremama. Ja sam još izabrala i časove pripreme u bazenu.

U toku trudnoće sam imala samo tri pregleda ultrazvukom, koja spadaju u obavezne, mada neki doktori uz regularne preglede praktikuju da pogledaju bebu i ultrazvukom, što nije obavezno. Ako trudnoća teče bez problema, jedini obavezni testovi su vezani za krv, i oni se obavljaju svakih mesec dana, a najviše se odnose na krvnu sliku i toksoplazmozu. Otac, takođe, ima obavezan pregled krvi i obavezan test na sidu.

Insistirala sam na pregledima

Poučena pričama i iskustvima iz Beograda, stalno sam insistirala kod francuskih doktora da mi vode trudnoću po srpskom sistemu, kao i da na isti način brinu o bebi u prvim mesecima posle porođaja. Tako sam zahtevala da mi sve što se tiče mog stanja daju napismeno, postavljala pitanja vezana za neke moguće bolesti i tražila da radim testove na njih - što je za doktore bilo jako čudno, pošto u porodici nemamo nikakve ozbiljne nasledne bolesti. Stalno sam insistirala i na pregledu kukova kod bebe, što je njima bilo još čudnije, jer se beba normalno razvijala.

Jednostavno, tražila sam više detaljnosti, posebno u vođenju trudnoće. No, nema potrebe za tim, samo se treba navići na njihov sistem, koji se bazira na tome da nema mnogo panike i da sve ide svojim prirodnim tokom. I, naravno, da nema potrebe za bilo kakvim dodatnim testovima, ako to stvarno nije neophodno. Cilj je da trudnica maksimalno uživa u svom stanju, a ne da se nepotrebno povlači po institucijama kao da je bolesna, a ne trudna.

Foto: Privatna arhiva

Priroda sve radi sama

U skladu sa njihovom filozofijom da je sve vrlo prirodno rešeno, kada krene porođaj - vi ćete se poroditi, sa osobljem koje ćete, možda, taj dan prvi put videti, a vaš ginekolog sigurno neće biti tu. Ali je najnormalnije da vaš muž bude uz vas sve vreme - što vam je, možda, i najvažnija podrška. Inače, prisustvo budućeg tate ne znači da će on neizbežno da bude izložen nekom "strašnom prizoru". Naime, u francuskim porodilištima nije poželjno da budete u bolovima, pa veoma mnogo vode računa da budete srećni i bezbrižni dok ste kod njih. I za vreme porođaja, i posle njega. Stoga vam preporučuju epiduralnu anesteziju - koju sami finansirate (košta oko 200 evra).

Foto: Privatna arhiva

Zbog straha porođaj je trajao duže

Ipak, meni je moj porođaj izgledao poprilično mučno, jer sam bila u sobi za porođaj od sedam časova ujutru do 21 čas uveče - što je, najverovatnije, posledica straha. U stvari, strah je bio jedina komplikacija u mom slučaju, a uzrok je neznanje i neiskustvo... No, sve je bilo drugačije kada je u jednom trenutku stigao naš sin Luka. Sa tri i po kilograma, bio je najveća beba u porodilištu tih dana.

Luka, ponosni tata i ja smo četiri dana bili smešteni u komfornoj sobi sa kupatilom. To je bio naš izbor: doplatili smo - kako bismo dobili jednokrevetnu sobu za porodilju i krevet za tatu, što je iznosilo oko 300 evra. Sve ostale troškove je pokrilo socijalno, osim epiduralne anestezije i zasebne sobe. Inače, u "običnim" sobama, koje imaju kupatilo, smeštene su po dve porodilje sa bebama.

Aktivna škola u porodilištu

Od prvog dana smo učestvovali u kupanju i presvlačenju našeg sina. Koristili smo isključivo Pampers pelene, bez ikakvog širokog povoja. Bebu smo stavljali na jastuk za presvlačenje (presvučen impregniranim platnom ili plastificiran), "sapunjali"(kupkom i vodom), a potom stavljali na sedeljku koja se nalazi u kadici, da bi se isprala. Nega pupka je takođe bila vrlo jednostavna. U tom predelu se nalazila jedna plastična štipaljka, koju je trebalo naprskati antiseptikom prilikom presvlačenja bebe. I to je sve. Štipaljka je otpala posle par dana.

Sve što je trebalo da znamo o bebi, naučili su nas u porodilištu. Tačnije, ta četiri dana su kao aktivna škola. Interesantno je da se na našem spisku stvari koje je trebalo da donesemo, našlo ulje od semena grožđa - za mazanje bebe. Mi smo ga tražili po svim renomiranim apotekama, očekujući nešto ekskluzivno, ali ga nismo našli, pa smo u porodilište stigli bez njega. Ispostavilo se da je to jestivo ulje, koje se koristi u kulinarstvu, a može da se nabavi u svakoj prehrambenoj radnji. Zbog svojih hranljivih kvaliteta, posebno se preporučuje za negu kože novorođenčadi.

Foto: Privatna arhiva

Suprug je moja najveća podrška

S obzirom da je Luka imao fiziološku žuticu, ostali smo četiri dana. Ali, u porodilištu smo bili jako srećni. Svi su o nama lepo brinuli, bili jako ljubazni i stalno na dohvat ruke, uvek raspoloženi da nam izađu u susret. Takođe, na klinici postoje bebi jaslice, u koje možete da date bebu na čuvanje preko noći - ako hoćete da se odmorite i odspavate, što je porodilji i te kako neophodno. Delovanje ultravioletnim zracima na bebu zbog žutice su nam organizovali u sobi, jer smo želeli da bude sa nama.

Po izlasku iz porodilišta, nismo imali patronažnu sestru, jer su nas sve naučili na klinici. Međutim, prijavili smo se u Centar za negu dece, koji postoji u svakoj opštini. Iz Centra nam je dolazila medicinska sestra po potrebi, kada je to nama odgovaralo. Bili smo jako zadovoljni uslugom, brigom i profesionalnim poslovanjem centra, tako da i dan-danas vodimo Luku na redovne kontrole i vakcinacije kod njih. To je, inače, besplatno.

Naravno, cela moja priča ne bi bila tako bezbrižna da nije bilo mog supruga Slobodana, rođenog Beograđanina, koji mi je u svemu bio podrška, uvek pored mene i bebe. Na tome sam mu neizmerno zahvalna. Svim budućim mamama želim brižnog tatu.

Mama Marija Nikolić

Pozivamo vas da kroz ovu rubriku prenesete svoja iskustva iz perioda trudnoće, sa porođaja, prvih dana sa bebom, kao i iskustva u odgajanju i vaspitanju dece. Vaša iskustva mogu biti dragocena drugim ženama, a pored toga što ćete pomoći jedna drugoj, verujemo i da ćete uživati u pričama trudnica i mama koje žive u drugim zemljama.

Pošaljite nam svoju priču, fotografiju - ukoliko želite (maksimalna veličina fotografije 200Kb) i osnovne podatke (ime i prezime, adresu, godine i e-mail adresu) na e-mail: iskustva@yumama.com.