DA TE RODIM I DA UMREŠ, UMRLA BIH SA TOBOM: Potresno pismo trudnice iz Hrvatske - Sine, šapnuo si mi i dogovorili smo se

Trudnica Mirela Čavajda u 26. nedelji trudnoće otkrila je da njena beba ima veliki tumor na mozgu. Hrvatske bolnice odbile su da urade prekid trudnoće, ali su joj rekli da njena beba neće preživeti. Pustili su je da čeka dan kada će se to dogoditi. Svesna da njenoj bebi nema života, Mirela je tražila sve načine kako bi prekinula trudnoću, a svom nerođenom detetu napisala je vrlo potresno pismo.

Kao majka jednog sinčića za kojeg živim i noseći tebe ovih 6 meseci ispod srca mogu iskreno reći - vi ste svetlo i bit mog života. Nema ničega iznad toga. Zato smo suprug i ja toliko i hteli sinu podariti brata ili seku.

Ali moj Grga umire. Nakon jučerašnjeg poslednjeg pregleda nema dvojbe, nema više niti tračka nade za koju sam se lovila sve ovo vreme. Pregled sam obavila kod ginekologice Tene Kovačević, kojoj me uputila prijateljica koja je za nju saznala istražujući. Ni jedan doktor u našim bolnicama, a bila sam u puno ovih nedelja, nije mi rekao za nju, već moja prijateljica. To sam shvatila kao još jedan poraz našeg zdravstvenog sistema.

Naime ova predivna i topla doktorka Tena jedini je specijalist fetalne medicine u Hrvatskoj. Školovala se i specijalizirala u Londonu na Institutu Fetalne medicine pod okriljem lekara čija su otkrića revolucionirala to područje. Ti čarobnjaci spašavaju živote beba i vrše zahvate na njima dok su još unutar maminih trbuha i donose ih na svet zdrave. Ali po njima, za Grgu to nije opcija. Mom Grgi nema spasa.

Jučerašnji pregled je trajao 2 i po sata. To im je praksa u ovakvim retkim slučajevima poput Grginog. Ultrazvuk kojim me pregledavala je toliko precizan, detaljan i trasparentan da sam ostala zapanjena. Mi takav ultrazvuk nemamo ni u jednoj od naših bolnica, što smatram nužnim. Uistinu žalosno!

Nakog dodatnog konzultiranja s londonskim stručnjacima putem mejla i usmeno ispred mene, nakon iscrpnog nalaza od 4 pune stranice i detaljnog objašnjenja tog istog, dijagnoza je ponovo bila jasna. Našem Grgi nema spasa. Ili nastupa smrt vrlo brzo u maternici ili odmah po rođenju. Tumor raste, sve je veći i pitanje je trenutka kada će mu srce stati. To može biti danas, sutra ili neposredno po njegovom rođenju. Živeti neće.

Ovo pišem jer ovakih stručnjaka u Hrvatskoj nema. Samo Tena. Pitam se zašto? Gde su? Mogli bi pomoći majkama i ženama u sličnim situacijama kao što je moja i spašavati živote beba. Zašto me bar na nju niko nije uputio, kada su mi već prećutali mogućnost slanja zahtjeva etičkim poverenstvima te uputili u Sloveniju! Kako su naši doktori TO znali, a nisu znali za jedinu stručnjakinju i uputili me njoj na pregled?

Nakon tog jučerašnjeg pregleda, uz ovo konstantno tupilo i bol u kojem živim već nedeljama ponovo sam osetila razočaranje i nepoverenje u naš sistem.

Još jedan šamar.

Opet sam isplakala more suza i takva se vratila sinčiću koji nema majku od 19.4. Dok mi se duša raspada, pred njim se moram pretvarati da je sve u redu. Još je malen i ne razume zašto mama stalno plače. Pitam vas, doktori, predstavnicu naših ginekoloških poliklinika te članovi prvostupanjskih komisija koji imate moje nalaze već dva meseca u rukama, biste li vi to mogli? Kako biste se vi nosili s tim? Jeste li se barem pokušali staviti u moju poziciju? Kada ti je telo tu, ali duša nije.

Želim se što pre vratiti sinu, koji treba svoju majku.

Upravo je to razlog zašto želim skratiti dalju agoniju našem Grgi, svom prvom sinu, suprugu i svojoj celoj porodici. Čekanje da Grga umre unutra moje utrobe, rađanje i gledanje ga kako tada umire, za mene kao majku bio bi čisti sadizam. Mučenje. Što bi od mene ostalo da i dalje čekam, gledam i iščekujem kako umire? Umrla bih zajedno s njim. Imam li pravo drugom sinu uzeti majku, pitam vas? Mislite da neko od vas ima?

Možda bi neka druga majka odlučila drugačije. Ko sam ja da joj sudim? Svako ima pravo na svoj izbor. Sofijin je to izbor.

Ti, moj sine, moj Grga… mi smo se dogovorili već nakon prve dijagnoze; šapnuo si mi u snu: "mama, radimo pravu stvar". Nitko me neće uveriti u suprotno. Jer ti i ja znamo.

Verujte mi, ne bi bio sretnije žene, majke i trudnice od mene da je prognoza drugačija. Ali nije. Činjenice su tu. Crno na belo, na 5 nalaza. Još od 21.4. dijagnoza je jasna, a ovo pišem 12.5. Gotovo mesec dana nakon što ste me prislili da živim u nezamislivoj boli i poricanju istine. Čekanju da se probudim iz ovog ružnog sna.

Ovih nedelja je bilo i predivnih doktora i sestara punih empatije, držali su mi ruku, bodrili me, slali mi podršku i snagu. Prepoznaće se u mojim rečima. Nekolicina. Hvala vam na tome.

Ali većina me je izneverila. I sistemi lekari kojima sam do tada verovala.

Svim majkama koje će se naći u ovoj situaciji poručujem da ostanete snažne i hrabre i da koju god odluku donesete za sebe i za svoje dete, znajte, imate na nju potpuno pravo. Bez osuda pojedinaca i javnosti.

Moj Grga, moj sine… mama, tata i brat te vole najviše na svetu… znam da to znaš jer sam ti šapnula u snu", napisala je ova trudnica.

(Yumama)