Priča babice iz Zagreba o zemljotresu u porodilištu: 'Otpadanje delova maltera i vriskovi porodilja iz okolnih soba'

Ceo region dobro je zapamtio zemljotres koji se prošle nedelje dogodio u Zagrebu.

Marinelina priča će zasigurno rasplakati, potresti, ali i podsetiti na to koliko su medicinske sestre i babice požrtvovne, hrabre i odane. One su dobre vile koje zaslužuju naš najveći aplauz i najglasnije – bravo!

Pročitajte iskustvo Marinele Burek iz KB-a Merkur kako je to biti babica za vreme potresa.

"Nedelja, 22. marta 2020. godine, 6:10 sati.

Prvo dvadesetčetvorosatno dežurstvo polako se primiče kraju... Vidno umorne, proveravamo jesmo li učinile sve što treba da bismo korektno predale smenu koleginicama koje dolaze. Instrumenti oprani i spremni za sterilizaciju, ormarići popunjeni potrošnim materijalom, površine prebrisane, jutarnji CTG snimljen i temperatura izmerena.

Jedna porodilja u aktivnom porođaju dobro napreduje, ali se ne nadamo porođaju u našoj smeni, s obzirom na to da imamo još pola sata do odlaska. Odlučujem još jednom da obiđem jednu gospođu kojoj sam pomogla na porođaju veče pre, da proverim kako se oseća, da li se odmorila i da razmenimo par rieči pre odlaska.

Nakon deset minuta prijatnog razgovora pozdravljamo se, i ja joj poželim sreću u nadi da nam se ponovno vrati, otvaram vrata sobe i tada kreće.

6:24, prvo gromoglasni udar, zatim ljuljanje bolničkih zidova i hodnika... Kao da stojim na ogromnoj žele bomboni, a ne na zdanju od betona i gvožđa. Otpadanje delova maltera i vriskovi porodilja iz okolnih soba...

Ni sama nisam bila potpuno svesna šta se u tih desetak sekundi dogodilo, dlanovi mi se orosili, javila vrtoglavica, ali sama sebe sam uveravala - moraš ostati mirna. Kratko vreme nakon prvog potresa svi smo bili na hodnicima prestrašenih lica, pokušavali smiriti trudnice i porodilje koje su u rukama zaštitnički grlile svoju tek rođenu decu.

Otišla sam do porođajne sale, gde je kolegica smirivala uplakanu i prestrašenu porodilju koja je očekivala rođenje svog prvog deteta. Tada je došla naredba za evakuaciju, sve koje smo bile u smeni rasporedile smo se i odradile svaka svoj deo posla. Dok su jedne usmeravale žene ka izlazu i delile im ćebad da se utople, nas tri ostale smo u sali prikupljajući najnužnije instrumente, lekove, potrošne materijale, ćebad i pelene za novorođenčad, s obzirom na to da nam je javljeno da su na parkingu dve trudnice sa trudovima, koje iz sigurnosnih razloga ne mogu ući u porodilište.

Na svu sreću, sa njima su bile naše kolegice babice koje su došle tog jutra u smenu. Bile smo mirne, jer smo znale da su u tom nesigurnom vremenu u sigurnim rukama naših iskusnih koleginica. U jednom trenu ugledala sam širom otvorene oči jedne porodilje, te suzne oči pune straha i ispruženu ruku koja traži utehu i sigurnost. Samo je tiho izustila između dva truda: 'Ne ostavljajte me samu.' Toga trena strah koji je bio prisutan u meni prerastao je u odlučnost da što god da se dogodi, gde god da se porodjaj odvija, ja porodilju ne ostavljam!

Potrebna sam joj. Potrebna joj je moja snaga, smirenost i znanje. Nakon nekoliko prodisanih jakih trudova, ponovno pod nogama strašno podrhtavanje, stakla na prozorima se tresu, a moja porodilja i ja gledamo jedna drugu i bez reči znamo što mislimo. Odluka da ostanem uz nju uprkos svemu do kraja sada je jača nego ikada.

Zatvorene u porođajnom boksu, ona koncentrisana na svoju bol i trudove, a ja na nju i napredovanje porođaja. U pozadini glasna zvonjava telefona i trčanje sa jednog kraja hodnika na drugi. Dolaze nove šokantne vesti o razornoj moći potresa. Trud po trud, i mali dečak bio nam je sve bliže. Tamni čuperak sramežljivo se ukazivao svakim sledećim naponom, a stiskanje porodilje ukazivalo je da će beba brzo.

Sav strah i briga za svoje bližnje, rodbinu i koleginice ovoga trena pali su u drugi plan. U iduća dva napona dečak je ugledao svetlost dana. Kao da se sve smirilo, adrenalin popustio i dao da potisnute emocije isplivaju. Plakala je porodilja, ali tada sam plakala i ja, od ponosa i sreće jer smo živi i nepovređeni u ovoj nepogodi u kojoj smo srećno dočekali rođenje novog života.

U tom trenu na vratima smo ugledale svoje drage koleginice koje su skrivale strah i zabrinutost, u još uvek suznim očima nakon puno zagrljaja i emocija poželele smo jedna drugoj samo zdravlje i nadu u bolje sutra."