Pokajanje ostavljenog oca: Zajedničko spavanje sa decom uništilo je moj brak

Počela je jesen i dani su postajali kraći. U osam sati već je bilo vreme za spavanje u našem predratnom stanu u Harlemu u Njujorku. 

Sada, već nekoliko godina moja supruga spava ili u većem krevetu starijeg sina, ili u 'origami' položaju u krevetu tek nešto većem od kreveca, sa mlađim sinom. Ili ponekad, što je za mene veoma tužno, na podu njihove sobe samo na čaršavu.

Već oko osam sati, tri četvrtine moje porodice nestane iz mog vidokruga.

Ja se onda vučem okolo, opsesivno čistim, gledam televiziju, čitam i upijam tone nepotrebnih podataka o recimo filmovima i njihovim režiserima. Između jedanaest časova i ponoći, nakon što ispijem poslednji gutljaj viskija, očajan, i ja legnem u 'tatin krevet'. Nisam tako zamišljao svoj život.

Da sada imam mogućnost da posavetujem sebe od pre sedam godina, svašta bih rekao, pogotovo u trenutku kada sam prosio svoju buduću ženu. Ali tada sam imao dvadeset i nije mi padalo na pamet da će jedna sitnica kao što je zajedničko spavanje moći toliko da utiče na moj život. Ali jeste. Bila je koren problema.

Ja sam mišljenja da deca treba da spavaju i da se noću uspavljuju sama, a moja supruga nije.

Da bi priča bila jasnija, moram da počnem iz početka...

Ja sam Amerikanac, rođen i odrastao u predgrađu Filadelfije. Do šest popodne svakoga dana, dok se moja mama ne vrati sa posla, čuvala me je dadilja Džoana koja je imala jak filadelfijski akcenat. Ne sećam se, naravno, svojih prvih meseci, dana, ali ni noći, na Zemlji, ali rečeno mi je da sam prvih nekoliko nedelja proveo u krevetu sa roditeljima, zatim sam počeo da spavam u krevecu, a onda, vrlo brzo i sam u sobi. Roditelji su mi se razveli kada sam imao osam godina. 

U našem domu, cenila se samostalnost, a vaspitavani smo da se izborimo za svoja prava i da naučimo da prihvatimo da su neke stvari zabranjene.

Foto: Shutterstock

Sa druge strane, moja supruga je sušta suprotnost. Njena porodica se mnogo selila. Ona je rođena u Brazilu, a živela je u Turskoj i Venecueli, a kada sam je ja upoznao, sa osamnaest, živela je u Konektikatu. Njena majka nije radila, bila je kod kuće. Roditelji su joj ostali zajedno. Moja tašta ležala je u sobi sa decom sve dok ne bi zaspali.

Kada se rodio naš prvi sin, prirodno, podržao sam svoju suprugu u želji da on u početku spava sa nama u krevetu. Prvih nekoliko meseci to je zaista, za nas oboje bilo uživanje. Međutim, vreme je prolazilo, a dete je i dalje spavalo sa nama...

Mlad i neiskusan, nisam mislio da o tome treba da razgovaramo, nisam bio dovoljno jasan i nisam pričao kako se osećam povodom toga. 

Međutim, slušajući druge roditelje kako pričaju o svom iskustvu detetovog prelaska iz kreveca u krevet i u drugu sobu, sve više sam počeo da razmišljam o našem detetu koje i dalje spava sa nama bez naznaka da će se išta promeniti. Kada smo ga samo iz našeg kreveta premestili u krevetac koji je stajao odmah pored, postalo mi je jasno da u našoj kući nešto nije u redu.

Posle nekog vremena ipak smo premestili krevetac u drugu sobu, ja sam mislio da je to uredu, i zamišljao sam sebe i svoju suprugu kako uveče zajedno večeramo i gledamo filmove.

Međutim, tada su počeli svi problemi.

Ja sam mislio da dečak treba da spava sam i da, ukoliko se probudi u toku noći, treba da nauči da se sam ponovo uspava. Našao sam i dosta literature koja je podržavala taj moj stav. Neke metode i za mene su bile nehumane, ali sa nekima sam se slagao, poput one da se u sobu ne ulazi na svaki detetov plač i šum.

Međutim, moja supruga nije mislila isto. Veče iz moje mašte se nikada nije dogodilo. Samo smo počeli napeti da ležemo u krevet.

Moja žena je tvrdila da je moj stav 'tipično američki', i da je u njenoj kulturi spavanje sa decom uobičajena stvar, norma ponašanja. I bila je u pravu. U mnogim kulturama to jeste tako.

Nasuprot mojoj literaturi, ona je takođe našla određenu u kojoj piše da plakanje i slične metode uz pomć kojih se dete navodno uspavljuje samo, mogu da izazovu iznenadnu smrt novorođenčeta. Godinama kasnije jedno drugom smo 'punili' e-mailove linkovima ka tekstovima koji dokazuju moju ili njenu tvrdnju.

Oboje smo imali svoje teze i oboje smo ih se grčevito držali.

Foto: Shutterstock

Zakleo sam se da nikada neću provesti čitavu noć u sobi moje dece, i rekao kako ne bih voleo ni da oni provedu čitavu noć u mom krevetu. Sa druge strane, kako bi dokazala svoj stav, moja supruga retko se pojavljivala u 'tatinoj sobi'. Bila je tvrdoglava, baš kao i ja.

U jednom trenutku to je prestalo da bude pitanje zajedničkog spavanja, a postalo je pitanje koliko cenimo mišljenje onog drugog. Bar mislim da se to dogodilo.

Da li sam svoju suprugu voleo dovoljno da podržim svaki njen stav u vezi sa vaspitanjem dece? Da li je ona mene volela dovoljno?

Da li volim svoju suprugu? Da. Da li ona voli mene? Da. I kada bi se, veoma retko, našli sami, da li smo bili dovoljno mudri da razgovaramo izbegavajući 'minsko polje'? Da. Ali da li smo se voleli dovoljno da opstanemo i prihvatimo različite stavove u vezi sa vaspitanjem dece i zajedničkim spavanjem? Odgovor je, nažalost, ne!

Za vernike je pokajanje najvažniji čin, kao i prihvatanje stvari koje ne mogu da promene. I kajem se, ali hajde da se na sekund vratim stvarima koje sam, da sam imao hrabrosti, mogao da promenim.

Da li i dalje verujem da je zajedničko spavanje sa decom greška? Da, duboko verujem. Mislim da šteti i deci i porodici. 

Ali da sam bio murdiji shvatio bih da spavanje zajedno sa decom svakako nije štetnije od toga što sada spavam sam.